Iguana

Милош Црњански: Завичај, то је оно што изаберете

27-milos27. децембар 2017.

Интервју Драшка Ређепа са Милошем Црњанским, Београд, 1970. Објављено у књизи Драшка Ређепа “Постајати други: Црњански, Матић, Антић”, Агора, 2017. Интервју преноси Блиц.

Непосредан повод за овај наш разговор је појава ваше књиге “Кап шпанске крви”, недавно објављене у Нолитовом издању, у Београду. Повод је свакако и појава одломка из вашег “Романа о Лондону” у “Књижевним новинама”, а и у часопису “Релатионс”, који – на енглеском, француском и немачком језику – излази у издању српског ПЕН клуба и Удружења књижевника Србије. Затим, као што читаоци добро знају, у београдском часопису “Савременик”, готово из броја у број, с извесним прекидима и паузама, појављују се ваши мемоари, ваша сећања на један велики, буран период у животу овога века. Несумњиво, ваше присуство у литератури која је данас, која је овде, за мене увек има и један карактер доласка на турнир, на који ви стижете као класик модерне књижевности, заједно с толиким младим, најмлађим генерацијама писаца. Не чини ли вам се да је тако?

- Ја сам увек за то, за борбу и за сукобе, а сад, у старости, разуме се, идем као гледалац самог себе. Не учествујем више, не интересује ме више борба, него ме интересује оно шта раде млади. Према томе, за мене је и “Кап шпанске крви”, штампана сад после тридесет и осам година, дакле и “Кап шпанске крви” за мене је једна стара књига, али ми је врло мила зато што показује како сам писао кад сам био млад. Имам и других књига које ме исто тако интересују.

“Кап шпанске крви” је, дакле, датирана 1932. годином. Дакле, ако тако смем да кажем, у периоду између два романа, између “Сеоба” и других “Сеоба”.

- Сасвим. Ви можете о “Капи шпанске крви” да кажете да је то историјски роман. То, међутим, није историјски роман. Кад хоћете да изиђете из реалности, из једног натуралистичког романа, ви идете у фантазију, вама је тад све сасвим свеједно. Ако замислите једну шпанску играчицу – у ствари она није била Шпањолка, она је била Иркиња – дакле, ако узмете једну такву играчицу и једног краља, па та играчица постане његова метреса и направи револуцију у Минхену – а Минхен је за мене онда био једна варош кроз коју сам ја често пролазио, не због политике, него због музеја – онда бисте и ви били у ситуацији да поставите то питање већ онда – а био сам млад – како изгледа човек преко шездесет година, када је у присуству жене која има тридесет година, лепотица. То је пре свега љубавни роман.

27-drugiИ историјски роман.

- И историјски, разуме се. То вам је најпријатније. Јер – ако пишете о нама или радите нешто као Јаков Игњатовић, онда сте реалист, онда нема врдања, знате. Онда не можете да фантазирате.

Ђерђ Лукач је рекао како је увек у историјском роману битно да је главна личност она која није довољно аутентична, није довољно историјска, доказана.

- Ја узмем име, знате. Сви су говорили поводом Исаковича да су живи, постојали. Кажу, он је потпуно узео нашу историју. А Исаковичи су ми дали само име, из архива новосадског магистрата.

Сећам се ваших писама Васи Стајићу о томе.

- Ниједна од ових жена које су у мојим такозваним историјским романима, као што су “Сеобе”, ниједна никада није живела. То су моја створења, то сам ја направио, али је згодно кад радите такорећи као одмор један историјски роман, као што је и ова “Кап шпанске крви”, да ви можете онда да почнете опет да стварате некога чије име имате, немате ништа друго. Имате слике, можете да правите слике.

Да, али историјски роман претпоставља како је нешто могло да се деси. Да ли бисте били љубазни да нам прочитате један одломак из “Капи шпанске крви”, да видимо како то изгледа.

- Знате, то сигурно мало примећују како је то изгледало онда, како њен љубавник, млади, говори. Јер она, између тог старог краља Лудвика и младића, тамо, има, разуме се, једно осећање према младићима. Само то она помно крије, јер је авантуристкиња. А шта он њој каже када се мучи око ње, а она никако не пристаје да буде његова љубавница, шта јој каже, случајно, када је води из позоришта, увече, то ћу да вам прочитам, тако. То је онда тај Хиршберг који каже:

27-drasko„Помислио сам да се ни данас нећете вратити и дошао сам да овде, крај ватре, бдим. Ипак сам излазио и чекао пред вратима, уз смех ваших собарица. Остарио сам у оку и свом осмеху, за ова три дана и три ноћи, више него за пре десет година. Бедно је то, најбедније што се може замислити, да нас љубав, дивљење, жеља да вас благосиљамо, претвара у прасце које ударате ногом, као нека Кирка. Ослабимо у жељи да најпосле према једној жени будемо светли и добри, а ви нам се тада смејете. Прозебао, ходао сам, пред кућом, по снегу, загледан у своју сенку. Зар то није срамно што сам презрен од свих другова, што ми породица плаче, а ја вас чекам на прагу, као куче. Док сам вас обожавао као да сте од сребра и кристала, док сте у мојим очима били чисти, нисте хтели ни да вас додирнем. Сада, када је на вама сав тај гад, хоћете да се дате. Добро, добро, али проћи ће, кроз који дан, и тај први мирис ваше косе, помешан са снегом, уображење мог и вашег ока, излечићу се од овог дрхтања и жудње за вама.”

Ето, то тако изгледа, отприлике. Није то историја. То је једна љубавна студија такорећи, знате. Само, разуме се, историјски роман не може да буде онакав какав је један социјални роман. Код нас се све то меша, знате. И критика увек узима само једну страну литерарног дела. Она не тражи да види другу и трећу страну. А литерарна дела имају неколико страна, знате. Сваки бира према свом нахођењу.

Казали сте да се жеља да напишете овај роман јавила када сте пролазили кроз Минхен, када сте долазили у Минхен. У једном давном писму које сте ми, ако смем да вас подсетим, писали из Лондона, ви кажете како је најпре био Темишвар, па Беч, Пешта, Рим. Сад је, рекосте, Лондон где живим.

- Не по својој вољи.