Енклава трећег миленијума

13.01.2018 federikatroizi13. јануар 2018.

У Етнографском музеју у Београду изложба Италијанке Федерике Троизе, настала после њене посете Косову и Метохији, где је фотографисала житеље Велике Хоче

Федерика Троизи, фотограф из Италије, позвана је прошле године да учествује у хуманитарном пројекту у Великој Хочи на Косову и Метохији, пише Политика. Позив је стигао од италијанског удружења „Amici di Dečani” – „Пријатељи Дечана” које већ пет година организују летњи камп „Игра Хоча” где њихови гости оживе ово место и са децом плешу, свирају, причају.

Након посете Косову, Федерика је приредила изложбу фотографија мештана овог села и записала своје утиске: „Упозналa сам људе затворене у српској енклави на Косову и Метохији. Али шта је то енклава? Рекли су ми: Пробајте да замислите затвор, али на отвореном. Нема стражара и нема зидова који га ограничавају; за њима нема потребе. Јер се подразумевају. То је енклава трећег миленијума, где Европа почиње да губи смисао сопственог постојања.

Гето који младе лишава перспективе.

Мистериозно место чији је усуд да за глобалну свест остане непознаница. У том тренутку почиње одбрана идентитета, једине осовине за коју се да ухватити не би ли се одржао смисао постојања”.

Питања су јој се и даље ређала: „Рат на Косову је у главама свих, али када се оно беше водио? Између кога? Због чега? Зашто ти људи живе затворени у једном селу? Само сат лета од Вероне, али изгледа као да си атерирао на неку другу географију, на неку другу историју.”

etnografski26102014Желећи да се увери да је место заиста мирно, о безбедности се распитује код оца Бенедикта, Сицилијанца из Сиракузе који је на Косову већ 17 година. После доласка мисије УН он је дошао у Високе Дечане где се крстио и замонашио.

– Федерика ме пита какве су жеље ових људи овде, шта су снови становника енклаве. Питање са минског поља. У једном селу окруженом невидљивим границама чак и најотпорније жеље изветре. Одговарам: Немају они жеља. Трауматизовао их свет, рат, бомбе, кријумчарење органа, не могу они себи да приуште луксуз да желе – тако је разговор са Федериком касније описао отац Бенедикт. Она му одговара: „Сви имају жеље. Хоћу да их сретнем, с једном свећом у рукама – то је начин да их подстакнем да их искажу, као на рођендану. Свет треба да их упозна.”

И крене од куће до куће у селу с око 600 душа. „Има ли кога, могу ли да уђем... носим фотографски апарат.” Уз помоћ преводиоца почиње разговор и свакоме даје свећу уз речи: „Гледај у пламен и зажели нешто. Ако хоћеш да откријеш жељу, кажи је гласно. Ја ћу твој глас понети у Италију.”

tamu-01Почиње фотографисање жеља. Студенткиња Лепосава жели да наш народ не нестане, Благица (60) још једно унуче, Божидар (14) слободу, Софија (7) петицу у школи, а Ана (20) да се оствари као мајка на месту на којем се и њена мајка остварила.

Ђовани Ферети, који је написао музичку подлогу за Федерикину изложбу фотографија, прве утиске о портретима са Косова овако је сажео у интервјуу за „Стампу”: „Прво сам видео фотографију мајке са дечачићем и нисам више успео да је заборавим; потом једне старице која је негде из мог детињства дошла као чаролија; потом једног младића. Чинило ми се да им читам мисли. Била је ту нека бескрајна туга, а из многих разлога препознавао сам је и као своју, сопствену.”

Свећа је, објашњава, била као неки предуслов без којег би мало ко пристао да буде фотографисан. – То је нека врста штита, али истовремено и барјак који дозвољава да покажете сопствену интимност – сматра Ферети.

И Федерика Троизи је изјавила да је дирнута тиме колико је добила заузврат и да је узбуђена због овог интензивног, откривајућег искуства које ју је нахранило.

Аутори изложбе су приметили да на КиМ недостају основни принципи Европе који су у њеном темељу: прихватање различитости и плуралитет као вредност. „Склизнути ка срцу КиМ значи покушати да се снађеш у вртоглавици која те обузме када схватиш да претходно ниси разумео стварност, да си се ослањао на оно што су причали у ТВ дневницима, да си за истину прихватио нешто што је много другачије од оног што је сада пред твојим очима”, нагласио је ауторски тим откривајући скривене жеље Европе које светле.

Изложбу видели и Италијани

Изложба изабраних 12 портрета „Просветли таму” траје до 14. јануара у Етнографском музеју. Презентација ће бити 12. јануара у 18 часова када говоре: отац Иларион, игуман манастира Драганац, Федерика Троизи, Алесандро Гори, новинар и аутор предговора за књигу „Просветли таму” у коју је ушао 91 портрет житеља Велике Хоче. Поставку је видело више хиљада људи у Италији: Бусоленго, Венеција, Болоња, Ређо Емилија, Трст, Сетимо Торинезе и Лоди.

Пријатељи Дечана

Активности невладиног удружења „Amici di Dečani” (Пријатељи манастира Дечани) састоје се у подршци хуманитарним и културним активностима манастира Високи Дечани који се налази на Унесковој листи светске баштине. Председник удружења је тршћански писац Паоло Румиц, потпредседник отац Сава, игуман манастира Високи Дечани. Међу њиховим пројектима су: потпора „Народним кухињама”, подршка ученицима и студентима „Припадност будућности”, здравствена подршка – „Радости срца” и „Плаво срце” посвећени лечењу деце и младих оболелих од кардиоваскуларних болести и дијабетеса, као и музичка смотра „Метохијски мај, сећање на Пјера Бускаролија”.