Александар Прокопиев: Kако се једна национална књижевност брине о својим великанима

05.03.2018aleks05. март 2018.

Македонски писац Александар Прокопиев заступљен је, са својом причом, у најновијој антологији посвећеној великом Иви Андрићу, под насловом „Андрић, кога има“ приређивача Миленка Стојичића, објављеној поводом 125. година од рођења Иве Андрића и годишњице „Нобелове награде, пише Весна Дамчевска у Новој Македонији.

Наш аутор партиципира причом „Делфин“ у збирци бањалучког приређивача у којој је Андрић, лик у причама приповедача, са простора некадашње Југославије. Прокопиев је део још две антологије објављене у Србији, једна о Данилу Кишу (са причом „Фото-финиш“) и друга о Милошу Црњанском („Мачка на прагу“).

Ова издања, потенцира Прокопиев, доказ су како једна национална култура, као шта је српска, на несвакидашњи начин брине и негује своје књижевне великане, што у Македонији, нажалост, није пракса.

05.03.2018 ivo- Објављивање ове антологије савремених текстова српских писаца, аутора региона и оних из иностранства, посвећене једном аутору, у случају Иви Андрићу, пракса је у српском књижевном животу. Пре годину или две изашла је антологија посвећена Милошу Црњанском, као и Данилу Кишу, у којима сам такоће заступљен. Оно што је уистину пракса у такозваним великим културама, као шта су: британска, америчка, италијанска или француска, са посвећивањем, препрочитавањем, пажњом, анализом и уопште једним односом, блиским и хуманим, према својим књижевним великанима, у македонској литератури, на жалост, у тој форми не постоји - каже Александар Прокопиев.

Да нису научни зборници, примерице, Института за македонску литературу, ми се и не бисмо сећали, оних књижевних великана, који више нису мећу нама, као Петрета М. Андреjевског, Живка Чинга, Димитра Солева, Славка Јаневског и осталих, указује Прокопиев.

- Они се користе само у неким пригодама, који су углавном политичке или слављеничке. Оно шта је суштина, живот књижевног дела, нужност да се негује, код нас, на жалост, не постоји - додаје Прокопиев.

05.03.2018 milosОно што је интересантно у овим антологијама, објављеним у Србији, је то, шта дају два аспекта вићења аутора. Први су есеји, у којима има сећања и књижевне анализе, написане есејистички и читљиво, и други, кад ове књижевне величине постају књижевни јунаци, то јест улазе у причу написану о њима, у којој су они ликови.

- И то jе доказ колико су ови писци повезани са данашњим ауторима не узимајући у обзир генерациску припадност. Тако, и у овој књизи посвећеној Андрићу, има аутора који су малтене његови вршњаци и нису више мећу живима, али има и младих аутора са по 30-35 година, који осећају да то што имају оваква имена у својој књижевној традицији јесте њихова повластица и срећа - каже писац.

Овакве књиге су пример о томе како једна национална књижевност негује своје вредности, и то не само шта може, него и мора да уће у програме институција, рецимо Министарства култура, домова културе, удружења писаца.

- То је преко потребно ако желимо чувати и афирмисати нашу литературу. У питању су књижевни преводи, брига о делу, о објектима у којим су писаци живели, о њиховој зоставштини. Ако идете у Бугарску, Хрватску, Србију... свака кућа где је један знаменити писац живео има своју спомен плочу и претворена је у мали музеј. У Београду, примерице, на Дороћолу, има 4-5 таквих кућа. На једној пише да је тамо три године живео Меша Селимовић, или да је у овој кафани навраћао Тин Ујевић, и то постаје део, не само једне националне књижевности и културе, него и национално обележје уопште - додаје Прокопиев.

У антологији „Андрић, кога има“, Андрић је лик у причама педесетак писаца из региона: Данила Киша, Јакова Гробарова, Мирка Марјановића, Виде Огњеновић, Ивана Ловреновића, Ибрахима Хаџића и многих других, мећу којима је и наш Прокопиев, као једини представник Македоније. Антологија садржи приче инспирисаним „читањем Андрића“. Приповедачка полифонија заступљених аутора потврћује не мрежу, већ лепезу слободе, без императивних обожаватеља Андрића. Његово дело и живот су инспиративни за бућење и рађање нових идеја, када се ради о откривању нових кључева читања и тумачења.

05.03.2018 kisOвo je антологија прича, а не аутора, па је императив био да прича заводи својим уметничким идентитетом и легитимитом, својом необичном тематиком и стилом. Након две године скупљено је стотну прича о Андрићу или инспирисаним њиме.

У збирци прича „Путник са далеког неба“, посвећеној Црњанском, коју је приредио Милован Марчетић, писац је главни књижевени лик. Књига је у издању „Лагуне“, а објављена је поводом 120. година од раћања писца. Садржи 30. прича савремених аутора. Збирка почиње Павићевом причом „Смрт Милоша Црњанског“, а завршава се трима причама које такоће имају за тему смрт аутора. Приче обухватају опсег од 200. година и имају различиту тематику, од прогонства и повратка у земљу до фантастичних или измаштаних прича.

Слична је и антологија причаобјављена у част Данила Киша, „Приче о Данилу Кишу“. То су можда најбоље приче о Кишу написане задњих 30. година од аутора као што су: Вида Огњеновић, Јудита Шалго, Давид Албахари, Михајло Пантић, Сибила Петлевски, Предраг Луцић...

Ово је драгоцено сведочанство о Кишу, његовој књижевности и његовом времену, али и сведочанство о Данилу Кишу као живој традицији модерне књижевности. Књига је издање „Архипелага“ из Београда.