Schlarafia

Антологија „Српски конзервативци 1878-1914“ у издању „Катена Мунди“

Srpski-konzervativci07. март 2018.

„Српски конзервативци 1878-1914“ прва је антологија српске деветнаестовековне конзервативне мисли објављена у Србији. У овом капиталном делу, које је приредио Бошко Мијатовић а издала „Катена Мунди“, сабрани су заборављени и прећутани представници аутентичне српске конзервативне мисли.

Заступљени су аутори чији текстови о политичком стању Србије остају релевантни преко стотину година касније, мислиоци који су први дефинисали где се Србија налази између Запада и Русије и због чега треба бити опрезан спрам обе велике империјалне традиције.

Књига „Српски конзервативци 1878-1914“ обухвата репрезентативне текстове српских интелектуалаца и политичара који су заговарали конзервативне идеје. Обухваћен је период ефективног задобијања независности Србије па до Првог светског рата, када је државност Србије заложена у југословенски пројекат.

Заступљени су следећи аутори: Милан Пироћанац, Димитрије Руварац, Милутин Гарашанин, Чедомиљ Мијатовић, Љубомир Недић, Драгиша Мијушковић, Светомир Николајевић, Божа Кнежевић, Стојан Новаковић, Живојин Петић, Јован Б. Јовановић и Слободан Јовановић.

Цитати из антологије

„Свака паметна политика мора бити заснована на реалној основи: тежити прво ономе што је достижно и остварљиво.“ (Јован Б. Јовановић, Југословенски покрет, 1908)

„Српски народ као колективна целина има некакав чудан недостатак. Као појединац – Србин савлада тако рећи све што је пред њим. А ретко који дружбени или народни посао српски иде напред тако како би било достојно српске бистрине, српске даровитости и дурашности.“ (Стојан Новаковић, Двадесети или средњи век?, 1910)

„Ићи се напред не може без чувања корена, из кога се лоза храни, пошто се нов живот народни увек расплеће из пређашњих тековина.“ (Стојан Новаковић, Нашим пријатељима, 1903)

„Доиста налазим да нас ништа није тако оназадило као тежња за напретком, у којој смо свагда били готови да раскрстимо са оним што се затекло и да примимо све што је ново, не испитујући много ваља ли оно или не ваља.“ (Љубомир Недић, Писмо „Реду“, 1894)

„Парламентаризму је нужна глупост; без глупости нема парламентаризма. Чим нестане глупости, разумеће се да има питања за која треба број, а да има питања за која треба памет. А разумеће се и то да памет може често да замени број, али да број не може никад заменити памет.“ (Милутин Гарашанин, Парламентаризам, 1939).

Д.С.