Schlarafia

Војислав Илић: На Вардару

11.03.2018 ilic11. март 2018.

Песничко дело Војислава Илића не може се подвести ни под једну школу. Његово петнаестогодишње певање представља неку врсту синтезе стваралачке поетике 19. века.

Према примењеном песничком поступку Илићево песништво се
дели на:

— класицистичко песништво инспирисано грчком и словенском митологијом, али и митологијом многих других европских и источних народа (Бахус и Купидион, Данаја);
— романтичарско песништво са мотивима из прошлости и источњачким мотивима; ту је изражена жалост што живот брзо пролази, доминантан је елегични тон, избија меланхолично осећање (Љељо, Пећина на Руднику);
— реалистичко песништво које се прилично неуспешно остварило у сатирично-социјалним песмама, али је зато високе уметничке домете достигло у дескрептивним песмама (Сиво, суморно небо, Грм);
— парнасовско песништво остварено је углавном на античким мотивима и обележило је Илића као песника европске културе (Тибуло, Химна векова);
— симболистичко песништво у ствари је наслућивање симболизма; остварено је у само једној, 1892.години; открило је песничко визионарство Војислава Илића; сигурно је, да није умро тако млад, да би био песник у духу и рангу песника европске модерне (Клеон и његов ученик, Запуштени источник).

Песништво Војислава Илића је разноврсно и са жанровског аспекта: огледао се у сатиричној и родољубивој поезији, љубавној поезији и романсама, елегијама и описним песмама.

Сатирична поезија (Маскенбал на Руднику, У лов, Већ се купе, Грађанске врлине, Оргије, Пријатељу, Један монолог младог Слепчевића, Реалистс) показује Илићев активан однос према друштвеној стварности, његов слободарски и критички однос према режиму Обреновића. Ове песме немају већу уметничку вредност, нису достигле ниво Змајеве и Јакшићеве сатире, али остају као сведочанства једног времена и песникове бескомпромисне борбе за друштвену правду.

Родољубива поезија (На Вардару, Родољуб, На гробу војводе Дојчила у Солуну) по уметничкој вредности стоји испод сатиричне поезије овога песника.

Љубавна лирика нити је бројна нити је много речита. Највеће вредности достиже она која се претапа у елегију (Исповест, Госпођици Н.).

Романсе су последица песниковог бекства из стварности, уточиште за заборав на невоље политичке и интимне природе (Љубавна трка, Љубавна прича о дону Нунецу и дона Клари).

Елегије су осенчене меланхолијом и резигнацијом као последицом незадовољства друштвеном стварношћу и породичних несрећа (Елегија, Суморни дан, Посланица пријатељу, Елегија на развалинама куле Северове, Исповест).

Описне песме испуњене су јесењим и зимским пејзажима (Вече, Зимско јутро, Зимска идила, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). У елегијама и описним песмама Војислав Илић је остварио највише уметничке домете.

- Ви и не слутите колико је Војислав Илић велик пјесник. Можда највећи српски пјесник, рекао је једном приликом велики Мирослав Крлежа књижевном посленику Гојку Тешићу.

Војислав Илић је рођен у Београду 1860. године у књижевничкој породици. Његов отац Јован Илић био је познати песник и политичар опозиционар. Кућа Јована Илића била је најпознатија и најугледнија кућа у Београду друге половине 19. века, састајалиште и дебатни клуб о књижевним и политичким питањима. Окупљала је писце различитих уметничких и политичких опредељења, али и велики број јавних и политичких радника.

Ту су се сретали Змај, Јакшић, Костић, Каћански, Глишић, Лазаревић, Веселиновић, Матавуљ, Сремац, Нушић, Ранковић, Домановић, Митровић, Матош, Скерлић и многи други.

"На прагу те куће — писао је Бранислав Нушић — сусретала се стара романтична књижевност која је већ изумирала, и нова, реалистична, која се уместо ње јављала; кроз ту кућу, једном речју, продефиловала је цела наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година." У овој кући је Бранислав Нушић први пут, у рукопису, читао своју прву написану комедију Народни посланик.

НА ВАРДАРУ

Суро, вечито стење гордо се у небо диже,
Над урвинама тамним орли се с облаком боре;
А доле са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,
И пада кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.
О вали, о реко српска! Столећа тако се губе
И као таласи тону у море вечности тавне…
Ал’ твоје бисерне капље камена подножја љубе,
Где споменици стоје народне прошлости славне.
Али ће, ко рајски феникс, синути слобода мила,
И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,
И наш ће оро бели широко развити крила
Над урвинама твојим.

Приредио Дејан Силјановски