Iguana

Александар Прокопиев: Три мушкарца у једном стану

13252607731. март 2018.

У мом тадашњем подстанарском пребивалишту у “Грачаничкој”, делио сам четворособни стан са још двојицом, Добрицом и Будом. Први, четрдесетогодишњак, разведен, представник “Колинске” за Србију, други, машински авио-инжењер.

Три мушкарца у једном стану – чудно измешана дружина, свако са својим бубицама, али смо ипак функционисали сасвим пристојно. И поред многих карактерних разлика, имали смо нешто заједничко – како се ближило вече, растао је и број посетилаца, и то за своког по својој мери. Добрица, који је држао две собе, сакупљао је друштво најразличитијег калибра, међу којима председника Скупштине града Бранка Пешића, па боксерског шампиона у велтер категорији Марјана Бенеша коме се Добрица обраћао са “Бенџо”, па македонску поп-диву Мају Оџаклиевску…, а служили су их келнери из оближњег ресторана К.П.З-еа (позната “Капежа”) на широким послужавницима са одабраним мезетлуцима и скупим пићима.

Понекад, Добрица је закључавао и изнутра своје две просторије, али не ради љубавних активности, него због партије покера. Тада се од тог дела стана није оглашавала музика и весели гласови, него, наизменично, напета тишина пресецана сочним псовкама и оштрим увредама. Једном, касно после поноћи, због прегласне свађе која је узнемирила целу зграду, на врата је зазвонила милиција. Верујем да се Буда, као и ја, још више сакрио под јорган у својој соби и отуда ослушкивао буран дијалог између Добрице и озлојеђених чувара реда. Био сам сигуран да је Буда, као и ја, пожутео од страха при помисли да ће нас све ђутуре покупити у марицу и да ћемо те ноћи заглавити у затвору. Могу мислити како се он тада осећао, као примеран експерт у ЈАТ-у, вредан, миран човек, и шта му се све вртело у глави при помисли на могуће консеквенце због недоличног понашања. И тада, неочекивано и на нашу срећу, десио се преокрет. После телефонског позива који је Добрица упутио неком очигледно важном (можда Пешићу?), атмосфера се сменила у тили час. Чули смо, Буда и ја под нашим јорганима, како су милицајци почели гласно да се смеју на нама већ познатим Добричиним вицевима. Тако се на опште задовољство окончала та ноћ која је могла да прерасте у катастрофу.

Од горе наведеног, могло би да се закључи како је Буда био сушта супротност прегласном Добрици – ћутљив, интровертан, посвећен својој професији, али и: први хоби – прављење лампи, други хоби – фудбал. Отуда је његова соба понекад личила на столарску радионицу, а понекад на дебатни спортски клуб. Собни декор се драстично мењао према хобију: кад су на реду биле лампе – најразличитија сврдла, длета, гајтани и бургије свуда по поду, кутије са лаковима и четке, а између њих Буда у тамноплавој радној кецељи, а у руци бруји бор-машина. Исти простор би се тотално сменио у скуп навијача поседалих испред ТВ екрана, напето ишчекујући да се створи шанса за гол или да судија досуди фаул против “наших”, сви би као један поскакали са столица и гестикулирали као подивљали.

Што се тиче узраста и животних порива учесника, журке које сам ја приређивао биле су најшареније. Са својом девојком, касније супругом, Јеленом, сакупљали смо људе различитих генерација, националности и професија: студента електротехнике, мајстора за акт фотографије, хирурга-клокотристу, гњурце, чланове јеврејског хора “Браће Барух”, немачке и француске туристе с којима смо се упознали из кафића у Кнез Михајловој.

У време “Грачаничке” књижевност је опстајала као моја главна преокупација, али може се рећи да се равноправно у то умешао и рокенрол, те су тако у друштву на журкама често били млади писци и рокери. Иако су многи од њих већ одавно напустили и Београд, и Балкан, а понеки и животну сцену, кад враћам филм са некадашњих журки тих београдских ноћи, прилично јасно им видим лица, гестикулације, слушам, акустично или пригушено, њихове гласове. У стању сам чак и да реконструишем неке разговоре, иако вицеве, по обичају, заборављам.

Али, при једном скором дружењу са школским пајташима из гимназије “Орце Николов”, са полупразним криглама пива испред нас, поново, после толико година, сетио сам се једног вица из “Грачаничке”. У том вицу, као и у свим другим, и најнеобичнији догађај постаје сасвим природан. Олд Шетерхенд, јунак десетак романа Карла Маја, које сам гутао у детињству (а са друговима из махале смо имитирали Лекса Бакстера у тој улози) не дружи се са Винетуом (играо га је недавно умрли Пјер Брис), него са легендарним командантом Црвене армије, Василијем Чапајевим. Заправо, Чапајев је гост Олд Шетерхенда на Дивљем западу, где осим осталих занимљивости, јаше и једна банда лоших Индијанаца. Кога да сретну на путу, пребијају од батина. Суочавају се и са Шетерхендом и Чапајевим. У пустињи са само једним дрветом. Шетерхенд се вере на дрво, али Чапајев остаје јуначки да сачека Индијанце. И добија тешке батине. И други пут им се дешава исто. Кад по трећи пут угледају црвенокожне разбијаче, Чапајев се у трен, као пантер, пење на највишу грану дрвета. Индијанци се заустављају испред дрвета и поглавица, који храмље на једну ногу због ране зарађене у некој од претходних битки (не знам зашто је овај део битан?), изјављује: – Доста смо тукли овог доле, ај сад мало да прочешљамо оног горе. И тако, сироти, претучени Чапајев страда још једном, и сав надувен од батина, хвата најбржи авион за Лењинград.

Као и неки од старих вицева, и овај има своје наравоученије: Ако већ бежиш на дрво, уради то одмах, из прве, али никако не чекај из треће, јер ћеш сигурно најебати!

С македонског превео аутор
Ајфелов мост