Iguana

Милош Црњански: Фудбал је најлепша чаролија

Crnjanski-sa-novinarima15. април 2018.

Милош Црњански је био центарфор у неколико тимова. Говорио је да је добра фудбалска утакмица занимљивија од доброг романа. Више је желио да заигра за репрезентацију Југославије него да добије награду Српске краљевске академије

Тридесете године прошлог века спортски Београд је био у знаку припрема фудбалске репрезентације за прво свјетско првенство у Уругвају, Куп Жила Римеа, бојкота државног тима хрватских играча, клупског ривалства Југославије и БСК. На књижевној сцени прве „Сеобе“ Милоша Црњанског, у издању Геце Кона (обојица су рођени у Чонграду, Мађарска) биле су изузетан догађај. Роман је добио награду Српске краљевске академије.

Црњански је био познат не само по свом новом, превратничком духу у књижевности, него и као велики љубитељ спорта, пише Е-Магазин Седмица. У групи интелектуалаца-спортиста, који су основали недељник „Спортиста“ (мај 1924), био је једини књижевник. Међу српским литератама минулог вијека нико се као пјесник „Суматре“ није тако страствено и свестрано бавио спортом (играо је фудбал, веслао, једрио, вежбао, мачевао, скијао, тренирао бокс).

Са флоретом у руци, говорио је његов учитељ мачевања, имао је „брзину лудака“. Милорад Гаковић Сики је причао да је у својој школи бокса много очекивао од Коче Поповића, али „најталентованији, за боксера, борца-такмичара ипак је био Милош Црњански“. Привлачила га је авијатика (репортажа „Надземаљска љепота Србије“). Писао је о зимском спорту, у листу „Време“ објавио разговар с тадашњом првакињом државе у смучању Јелком Шулгај (аутор анкете „Најсрећније жене Југославије“). Као аташе за штампу нашег посланства у Риму, у својим четрдесетим, „силазио спустовима, куд није требало, и куд иначе не би смио“ и учио тенис.

Мало је познато да је Црњански издејствовао дозволу да са Викторија каменолом на Кантриди претвори у фудбалско игралиште, касније чувени стадион Ријеке. Тај задатак му је повјерила управа клуба јер је директор мађарског предузећа коме је каменолом био издат у најам за потребе изградње ријечке луке, био рођак. На отварању је гостовао загребачки Грађански.

Црњански је, како сам каже, тада „мало марио за поезију“, учио је италијански, читао Кардучија, проводио се. Ту 1913. сматрао је за „најљепшу годину“ свог живота.

Фудбал је, међутим, био и остао његова највећа спортска љубав. Као гимназист у Темишвару, гдје је породица Црњански живјела од 1896. до 1912, играо је центарфора или леву полутку, најпре у клубу гимнастичара, а затим у професионалном клубу жељезничара Кињижи, у коме их је, вели, тренер Сидон (биши играч УТЕ) учио „невјероватним грифовима“. Играо је прије Великог рата као студент на Ријеци (тада се звала Фијуме), у сушачкој Викторији и Новом Саду (МТК) а после рата у Београду и Панчеву.

Са славом водећег авангардног пјесника и прозаисте („Лирика Итаке“, „Дневник о Чарнојевићу“) био је капитен, регистровани фудбалер панчевачког Баната (Београдска жупа). Као ветеран играо је за олд-бој тим Југославије, за коју је навијао. У овом клубу су играли његови ђаци из Четврте мушке гимназије (Милутинац, Ђокић, Хрњичек – путовали у Монтевидео) а шурак Јован Ружић, први српски интернационалац, био је функционер.

Као фудбалер у Панчеву упамћен је по „елегантним, интелигентним и ефектним потезима“, технички дотјераној игри, головима, али и по жустром понашању према судијама.

О свом односу према фудбалу оставио је трага у писмима Иви Андрићу када је овај службовао у нашим посланствима у Ватикану и Букурешту, у „Итаки и коментарима“ (1959), интервјуима. У једином спортском, за „Спортисту“, јуна 1930, каже да би више волио да игра у првом тиму Југославије, но да опет добије награду Академије.

Црњански је, вели, „одрастао у фудбалу“ и фудбал никада није могао да заборави. Сјећао се својих саиграча са Сушака (Престинија, Грандића, левог бека Бране, Мађара Јао Пиште, чувеног центархалфа, који је, 1914, када је почео рат, чинио све да му помогне да пређе у Србију), утакмица против Хајдука у Сплиту. Међу играчима Југославије највише је цијенио Лубурића, Драгана Јовановића Жену („тип првокласног енглеског фудбалера“) и Милутинца („тип наше расне игре“). О ведетама БСК, Моши и Тирнанићу, говорио је: „Они су неоспорни мајстори и љепших потеза ја нисам видио ни при великим утакмицама у иностранству“. А гледао је тадашње великане: Рапид, Ференцварош, Селтик…

Када се, после деценија странствовања, вратио на своју Итаку, навијао је за Црвену звезду. Владимир Буњац је тај податак забиљежио у Разговорима са Црњанским. И не сачекавши питање, пише Буњац, одговорио је: „Ја навијам за Звезду, али наставите“.

Према казивању књижевника Милосава Буце Мирковића, та љубав је рођена на „Хајберију“, старом Арсеналовом стадиону, у „мајсторици“ КЕШ коју је београдски тим играо против Глазгов Ренџерса: „То није било навијачко опредељење у пуком смислу већ осећање једне високе културе спорта коју је Звезда на најбољи начин тада демонстрирала“. О томе је ЈСЛ „Спорт“, поводом премијере филма „Сеобе“ Саше Петровића, први писао.

Казао је том приликом да је гледао још неке југословенске тимове, али да је Црвена звезда, и поред пораза (1:3), најбоља. Била му је испуњена жеља да се одмах после утакмице упозна са Звездиним фудбалерима. Црњански је био школован играч и знао је да гледа фудбал и процјењује актере на терену.

По повратку у земљу Црњански је, свједочи Мирковић, ријетко ишао на стадионе, сем неколико пута (једном је Миљанић послао кола по њега) али се увијек интересовао за своју Звезду, посебно би питао коју је оцјену добио његов љубимац Душан Савић. У једној карти из месташца Фијезоле крај Фиренце, гдје је углавном написао поему „Стражилово“, пита ме: Шта се то побогу догађа са Црвеном звездом?

Као да је данас написана. „Живот има врло чудне везе. Ја те везе називам суматраизмом“, писао је аутор „Код Хиперборејаца“, најнеобичније (суматраистичке) романескне творевине и у свјетској белетристици.