Iguana

Момчило Настасијевић: Радосно опело

1750x56217. мај 2018.

Момчило Настасијевић припадник је модерних тенденција у српском песништву између два рата. Осим песник био је и приповедач, драматург, есејист а уједно и један од омиљенијих професора књижевности и језика у тадашњем Београду.

Настасијевићи су пореклом били са Охрида. Поред Момчила, и његова три преостала брата, билa су надахнутa уметничким даром. Живорад је био сликар, Светомир композитор, а Славомир књижевник.

Момчило Настасијевић објављује 1932. године своју прву песничку збирку Пет лирских кругова, која не оставља рамнодушне пробране читалачке кругове. Према цењеном мишљењу Станислава Винавера, Настасијевић је био „светац српског језика и српског књижевног израза“.

У својим схватањима поезије Настасијевић је симболиста. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије.

Рођен је 1894. у Горњем Милановцу, а умире у четрдесет четвртој години живота, од туберкулозе, 1938. године у Београду. Годину дана после његове смрти, породица и његови пријатељи издају целокупна Настасијевићева дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји.

Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.

Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна.

Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт.

У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције.

Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли.

Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека.

Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.

Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.

Издвајамо песму Радосно опело из збирке Песме (Магновења) у издању Српске књижевне задруге.

РАДОСНО ОПЕЛО

1

Чемера чемер ми у грлу

саћем што мед –
загорчај, загорчај све дубље.

Из горке ране
дубини проврем у врело.

Потоње у погреб себи
упалим зубље,
радосно запојем опело.

2

Дубље, све дубље –
плода се не заче овде
да утоли ову глад.

Тишином себе
затрубити у трубље;
плаветнилу кô Икар
винути жарко у пад.

3

Загорчај, загорчај, зацрни –
у невид-рухо
претварам се бело.

Поклецни,ного, посрни –
узлет је у недостижно
што зову овде пад.

4

Паркама ходам овим
разоравам прело.

Радосно, у погреб себи,
запојем опело.

Мрењем све живљи,
старошћу све дубље млад.

приредио Дејан Силјановски