Iguana

Енес Халиловић: Чудна књига (пет прича)

sp-enes-halilovic01. јун 2018.

ВАТА

 

Срео сам га, једног јутра, у Херцег Новом, на степеништу, близу мора. Представио се. Генерал у пензији. Читао је мој Еп о води. Позвао мене и моју супругу у кућу, да неколико дана будемо гости његове породице. Прихватио сам позив, ту изненадну почаст. Пливали смо и причали о војскама, историји, о биткама…Генералова кћи је свирала харфу, а супруга му је савјетовала да остави цигарете. Дању смо пливали, а ноћу причали у дворишту. Али, генерал је рекао да уочи мог одласка морамо вечерати у граду. И пало је то вече. Спремали смо се. Бирали кошуље и мирисе. Уочи изласка, генералова супруга рече да је запушена шкољка у тоалету. Генерал није желио да зове водоинсталатера. Шта ли сте бацили унутра?!, драо се на жену и кћер. Ништа!, говорила је његова жена. Ја сам ушао у купатило, желио сам да помогнем, али нисам знао како. Чуди ме, како се запушила?, питао се генерал. Завукао је руку, без рукавице, у шкољку. Извадио је вату. Крваву. Драо се на кћер. Сељанко, како си могла да бациш вату унутра! Гуско! Ти ниси за море! Ти си за пећину! Опрао руке. Запалио цигарету. Пошто је ово урадила, ноћас је нећемо водити на вечеру, пресудио је генерал. Кренули смо, генерал, ја и наше двије супруге. Генералова кћи остаде у кући. Изашли смо, прошетали, потом вечерали лигње и рижото. Вратили се кући. Генералова кћи је висила. Ја сам малко подигао тијело и тако помогао генералу да макне омчу са њеног врата. Генерал није ни писнуо, а генералова жена је вриштала. На поду испод покојнице лежао је папирић. Крајичком ока прочитао сам ријечи које ми нису биле упућене: За све си имао времена, осим за мене.

НОВЧИЋ

Тај трговац се вратио кући. Жена није хтјела да отвори. Одмах му је било јасно. Ногом је развалио браву улазних врата и затекао швалера. Трговац је узео пиштољ из витрине и посматрао преплашеног швалера. Немој ми узети душу! молио је швалер. Трговац га је само гледао. И ћутао. Жена је дрхтала у углу собе. Швалер је помислио да ће га трговац, голог, избацити на улицу. Немој ми узети образ, молио је швалер. Трговац је рекао: Мораш ми оставити један динар. Швалер је из новчаника извадио један динар. Спусти на сто, рекао је трговац. Швалер је спустио новчић на сто. За овај динар не може ништа да се купи осим моја жена, рекао је трговац и дао знак швалеру да изађе из куће… Трговац је одмах поправио браву улазних врата, а жени није рекао ни ружну ријеч. Али је свакога дана, уочи ручка и уочи вечере, окретао онај динар, ударао њиме о сто, чистио га марамицом, загледао… Синови питали трговца, зашто се стално игра тим металним динаром. Ово сам ја зарадио, говорио је трговац, тајанствено. И играо се, данима се играо, окретао тај динар, вртео га по столу. Жена је испила отров. И легла у гроб. Недуго затим, на улици, трговац је срео њеног швалера и вратио му онај динар.

ЧУДНИ КРОЈАЧ

Нити сам у Солуну био, ни гутљај воде тамо испио, али причао је мој прадјед Реџо, а ријеч је ходалица, па је стигла до мене… Причам, како сам чуо. Са мојим прадједом, у Солуну, на робији, био и некакав чудан кројач кога су на смрт осудили због тешких крађа, али нису га могли објесити! Сви затвореници извођени су да гледају вјешање, примицали их, да буду врло близу. Та вјешала су била чврста, омча веома добра; иако су у три маха измицали ослонац, нису могли објестити тог кројача, а био је човјек средњег раста, ни мршав ни дебео, ни по чему се није разликовао од других затвореника, и свима је било чудно, зашто не може бити објешен. Чак и он сам се чудио – како је трипут преживио. Кројач је висио, али гравитација није производила смрт; било је то као да виси крпа или капа. Некакав старији официр, објаснио је овај догађај врло лако. Једноставно, тај чудни кројач није имао никакав став, није имао политичко мишљење, није имао однос према било чему. Имао је крв, кост и месо, нокте и кожу, али није имао оно што би човјеку дало тежину. Без обзира да ли је мишљење исправно или неисправно, без обзира да ли неко виси на државној или приватној омчи, свако ко виси – виси због нечег што мисли.

МАЈЧИНА СУМЊА

Нашла је Назмија финог младића, и кратко се забављала. Изашли су пар пута. Удала се. Опремили кућу. Купили кола. Ипак, Назмија би мајци долазила тужна. Да ли те туче? питала мајка. Не, не, добар је, није ми ниједном ударио, рекла би Назмија. Више од годину дана била је у браку, а онда је нађена, објешена, у ходнику. Назмијина мајка, сумњала да је муж малтретирао Назмију. Одмах то пријавила. Можда је тукао или силовао, те се одлучила на самоубиство, рекла је Назмијина мајка полицији. Патолог је гледао Назмијино тијело, од стопала до чела. Нигдје није било модрице. Коначно, патолог је завирио и тамо… Била је невина.

СТАРМАЛИ

Људи су чудни. А од свих људи најчуднији је четворогодишњи Велид. Рођен здрав као јабука, научио да говори; збиља, говори као старац, као мудрац, али неће да хода. И ништа му није тешко осим ходања. Стармали. Гледа телевизију, течно разговара са старијима, мудрује, понекад се ваља по кревету, али, иако четири године има, још увијек није ни коракнуо преко собе. Родитељи Велидови се секирају, али он врло хладнокрван, само мудрује са кревета и објашњава све и свашта… Довели су ме и ја да видим Велида; рекоше, ако имам какву везу, да га водимо у Београд неком доктору, да се испита – зашто здраво дијете неће да хода. Велиде, зашто не ходаш? питао сам га, а он ми одговара: Находаћу се, има времена.