Iguana

Иван В. Лалић: Места која волимо

image11. јун 2018.

Иван В. Лалић (8. јун 1931 — 28. јул 1996) био je српски песник, есејиста и преводилац. Један је од најзначајнијих српских песника друге половине овога века и засигурно један од најистакнутијих представника неосимболистичке струје у савременој српској поезији.

Својом поезијом преко артизма, уравнотежених слика и духовне сабраности обновио је линију симболистичког песништва. У потрази за класичном мером песме и налазећи песничко надахнуће у литератури, у својој се поезији окретао Византији и античком свету. Византија је новооткривени континент Ивана В. Лалића. Једна врста Атлантиде унутрашњег света његовог народа. Песничка слика, праслика, која лежи у несвесном. Дубоко скривена. Или како песник сам каже: „Песма живи на заборављеном месту".

Иван В. Лалић истински је и велики песник. Песник креативне носталгије за завичајем и мајстор нијансе.

Рођен је 8. јуна 1931. године у Београду. Његов отац Влајко Лалић рођен у Стоцу био је члан Младе Босне и због тога и хапшен. Иво Андрић је 1961. године у Стокхолм на уручење Нобелове награде, повео са собом и младога секретара Савеза књижевника Југославије, младобосанског потомка, Влајковога сина Ивана В. Лалића, да покаже свету како југословенски писци имају за секретара културног и свестрано образованог младог песника и преводиоца, полиглоту и познаваоца светске поезије.

Био је уредник у „Просвети“ и „Нолиту“. Секретар Савеза књижевника Југославије и управник Андрићеве задужбине.

- Има ли, рецимо, наша књижевност у последњих двадесет година боље књиге него што су Писмо и Четири канона Ивана В. Лалића?, апострофираће једном приликом врсни зналац поезије Леон Којен.

Увек се треба сетити и не заборављати Лалићеву мисао:

- Провинцијалан је дух који одбија да се сећа, који се одриче својих координата задатих у језику — у традицији, историји, судбини, духовном простору тог језика. Ко не повуче поуке из Лазе Костића и Војислава Илића, узалуд ће их тражити код Малармеа и Рилкеа.

Овим поводом издвајамо песму Ивана В. Лалића Места која волимо из збирке песама О делима љубави или Византија издате 1987. године.

МЕСТА КОЈА ВОЛИМО

Места која волимо постоје само по нама,
Разорен простор само је привид у сталном времену,
Места која волимо не можемо напустити,
Места која волимо заједно, заједно, заједно.

Па зар је ова соба соба или је загрљај,
И шта је под прозором: улица или године?
А прозор, то је само отисак прве кише
Коју смо разумели, која се стално понавља,

И овај зид не међи собу, него можда ноћ
У којој син се покрену у крви твојој заспалој,
Син као лептир од пламена у соби твојих огледала,
Ноћ кад си била уплашена од своје светлости,

И ова врата воде у било које поподне
Које их надживљује, заувек насељено
Обичним твојим кретњама, када си улазила,
Као ватра у бакар, у моје једино памћење;

Кад одеш, простор за тобом склапа се као вода,
Немој се освртати: ничег ван тебе нема,
Простор је само време на други начин видљиво,
Места која волимо не можемо напустити.

приредио Дејан Силјановски