Томислав Османли: Ово је доба сенки

tomislav-osmanli-670x30804. јул 2018.

Након прошлогодишње, септембарске, изузетно успешне обраде романа “21“ Томислава Османлија у радионици „Споне“, под модераторством Милутина Станчића, имамо част да најавимо да ће следећа књижевна радионаца Културно-инфорнативног центра Срба у Републици Македонији бити посвећена најновијем роману овог аутора - “Иза угла” (Албатрос Плус) у преводу Зорана Ж. Пауновића.

Тим поводом преносимо интервју који је Томислав Османли дао београдском дневном листу Данас.

Девет токова приче и близу педесет и пет ликова укршта се и сучељава у роману “Иза угла” Томислава Османлија, једног од најпознатијих и најзанимљивијих македонских писаца данас.

Ово дело изузетне књижевне грађе и завидне ерудиције објавио је београдски “Албатрос Плус”, у одличном преводу Зорана Ж. Пауновића који је на српски превео и претходно Османлијево прозно остварење, “XXИ”, у издању “Дерете” 2015. Томислав Османли (1956) пише прозу и драме, бави се теоријом медија, филмом и стрипом, а готово у сваком жанру добитник је значајних признања. Драма “Двоје у Едену” постављена је у театру “Јохн W. Гаинсе” у САД. Преводи са енглеског и новогрчког, а његова су дела преведена на бројне језике, од енглеског до арапског и ладино.

Координате романа “Иза угла” протежу се од античких времена до 21. века, и од Америке кроз Европу све до Балкана; од догађаја, ту су и “НАТО” бомбардовање СР Југославије, и етничко чишћење Албанаца са Косова. Као у шаху, аутор помера своје јунаке било да су учесници у балканској кризи, финансијски могули који “вуку конце” светске политике или људи који су само пиони у тим политичко-економским играма.

* Да ли сугеришете да човек ратове и насиље увек претпоставља доброти и емпатији?

– Хвала вам на том питању. Оно је суштинско што се тиче и диференцирања фокуса моја два романа који се баве, али и поигравају људским ћудима, сенкама и временским токовима. Док сам се у свом првом роману “XXИ”, који носи име овог столећа, бавио потрагом за ишчилелом добротом, гостопримљивошћу, чојством, емпатијом… као основним етичким и менталитетним својствима свих балканских народа, и то на самом прагу н/овог века, у наредном роману “Иза угла” више сам се, и одређеније бавио ратовима, бомбардовањем Србије и Црне Горе, косовском избегличком кризом, страдањем хиљада људи у босанском братоубилачком рату… Свим тим ликовима и душама који се појављују у роману те залазе из епохе у епоху, из приче у причу, из самог живота у свет хиљада утихнулих сенки некада живућих људи из свих балканских нација и религија, оба пола и свих могућих узраста, а који и данас залудно језде небом овог старог континента. Ово је доба сенки. Ових наших, тужних, ућуталих сенки што, неумирене, колају небом Јевропе, као и оних насељених у протекционистичким конзервативним државама. Али и у појединцима подлих и опаких поимања моћи.

Некад бисмо такво доба назвали епохом декаденције. Ово је ново време, време деструкције. Одговарам – реторички – на ваше садржајно питање: Па, јесу ли се времена у нечему променила? Је ли човек данашњице спокојнији, безбеднији, срећнији? Јесу ли нови владари бољи, хуманији, брижљивији но у Макијавелијевим описима? Је ли ово доба алтруизма, мира, просперитета, безбедности, озарености, слободе…

* Мислите ли да је дошао крај страхотама на Балкану?

– А који су узроци несреће на Балкану? Такозвани балканизам, је ли тако? Па је ли завршен процес деоба у мање и свадљиве неефикасне државе, или често супротстављене социјалне групе? Ако то јесте случај, онда смо ми доиста у епохи “Водолије”. Али колико ја видим, посвуд по овим брдовитим пределима сева и грми. Изјавама, спиновима, гневом, спорадичним несрећама… Је л’ овде неко слуша песму? Нормално да ћемо, овакви, жњети што природне што “ХАРП-оване” олује.

* Како гледате на државе настале крахом СФРЈ? Јесте ли југоносталгичар?

iza ugla vv– Не бити носталгичар након крвавог краја прошлог столећа и популистичког, “историоманичног”, етнофилетистичког, да не кажем шовенског почетка овога, било би заслепљеност или сулудост. Сада нам се сервирају рецепти за побољшање радних, људских и етничких права. Потпуно хипокритски. Њима се више не бави држава већ невладине организације, раздробљени синдикати, социјалне групе… Сервирају нам се рецепти новог конзервативно огрезлог капитализма, нама, који долазимо из земље у којој су се слободно говорили, прокламовали, штампали, емитовали, глумили… језици свих етницитета, у којој смо били суверени, уживали светски углед – посебно од 1960-их година – иако смо били социјалистичка држава, мада посебне, пуно слободније врсте, земља из које се слободно путовало диљем света, чак и иза оног старог, “Берлинског”, не овог новог, конзервативног “зида”… Дакако, јесам југоносталгичар. То ми је интелектуалније, слободније, па и људскије.

* Коју игру воде светски моћници?

– Игру тронова. Бергмановски шах (из његовог парадиматичног филма “Седми печат”) са ратом и миром. Са судбинама људи и држава. Уништавањем старих култура. Деструкцијом завичаја и отаџбина. Ова је стварност тронова надмоћних, и стварност која боли и безочно уништава немоћни део света. При томе кричећи хумане пароле по принципу “Изградимо оно што уништавамо”. Ајде то се некако и може… али шта је са људима, са убијеним старцима, силованим женама, угушеним житељима старих градова, подављеном децом на обалама “Медитерана”, тог драматичног “Одисејевог мора” које јесте “понтус”, мост, јер спаја толико много дивних култура, али које данас рескије, жестокије, окрутније дели свет на два непомирљива дела.

* Ваш роман личи на (прозне) филмске резове у којима користите и фантастику и хумор; колико они невоље чине лакшим?

– Могу само да олакшам психолошко конзумирање сложеније стуктурисаног штива. Иначе сам, сценариста, као и давнашњи љубитељ стрипа. Чак сам, између своје двадесет четири књиге, аутор и двеју књига посвећених управо тим доменима (“Филм и политичко”, 1982. и “Стрип – запис људског лика”, 1987), објава које су утрле стазе теоријских књига у “Седмој”, односно у “Деветој уметности” у Македонији. Обе те наративне дисциплине подразумевају и монтажне приступе, и упечатљиве сликовитости, а као и сама књижевност, и осећај приповедачких ритмова. Можда је отуд и ваш утисак који би, иначе, чинио част и значајнијим писцима но што сам ја.

* У књигу уводите сеобу душа. Да ли и оне имају тај задатак?

– Душе су саставни део свих култура. Да не подсећам колико су присутне у нашој, где обележавамо и посебне дане посвећене душама. Оне су антрополошка тежишта култура, својеврсни онострани аспекат људскости и део свеколиког постојања човечанства које не жели да заборави своје претке, своје узоре, али ни своје злочинце, у заблуди или у гневу… Душе су део тоталитета постојања, те су и природни део фантастичких проседеа и наратива. Оне су и “Субјективитет” и “Другост”. Оне су ту, да нас подсете на нас саме и наше амбивалентности: на наше призиве и изливе слободе, али и на наше страхове и наслеђена ограничења.

* Шта нас чека иза зида (зидова) које подижемо према свему што је „Друго“?

– Уколико се уместо потчињавања колективном и индивидуалном “Егу” не определимо за филантропске и солидаристичке – пре свега, људске и комшијске вредности – ми никад нећемо појмити “Другост”. Чека нас ентропијска “палингенесија”, чека нас вечно понављање исте самоурушаване душевности. У себи се обитава, али се само у себи не живи.