Иво Андрић: Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако

11.09.2018 ivo11. септембар 2018.

Али, у прилог праве чистоте свога језика рекао бих и једну јерес: готово је опасно научити макар и један страни језик, јер и тај један нагриза наш матерњи, продире у њ и штети му. Међутим, у ери данашњих смерова и развоја модерног света, писцу је потребно да учи стране језике, али у књижевности треба употребити страну реч само онда када се без ње не може, а то би требало да бива ретко.

Ја не могу да разумем неке књижевне, ликовне и музичке критичаре; они као да за време писања држе пред собом речнике страних речи, као да им је и прва и последња намера: употребити што више страних израза! Ваљда мисле да ће тако испасти ученији; и често им то успева, јер у противном не би у толикој мери запостављалли свој језик. Управо због тога се догађа да их наш неуки свет држи на већој цени ако су застрти са више страних речи. А то је само манир и ништа више. Мени такви људи личе на сеоске удаваче којима родитељи, ради глупог престижа, ваде здраве зубе да би ставили позлату.

Видите, некад је немачки језик био силно угрожен претераном употребном француских речи у говору и писању. Али су Немци упорно и смело очистили свој језик од француских позајмица. И не само то: Немци су Французима почели враћати мило за дргао, па се сад Французи одупиру речима које им долазе од северних суседа. По томе како се бори за чистоту свога језика може се мерити култура једног народа. И код нас се ради на томе, али доста споро. Ето посла где писци могу више да ураде и од школе. Најпосле, треба волети свој језик, јер другога немамо.

Ја сам језик учио код Вука, Његоша и из народних песама. Све пријатеље можете изгубити, али Вука и Његоша никако. Писац не сме бити пасиван према језику; ту онда нема писца. Мени сметају надуване и звучне пароле о томе како је тобож неки писац открио нов језик. Новог језика нема — то је заблуда. Постоје само речи које смо открили и оне друге које заувек остају далеко од нашег срца као лепе и недостижне жене. Ни Вуков језик није био нов — ни његов! Он га је бележио у народу, тражећи да се на њему пише и говори. То није ни Кочићев језик којим се гооври у Босанској крајини, ни мој. Вештина је пшчева да употреби праву реч на правом месту,а то је у писању најмучније постићи.

Љубо Јандрић - Са Ивом Андрићем, СКЗ, 1977.