Миљенко Јерговић: Будућност је у неписмености

miljenko-jergovic 107. октобар 2018.

Миљенко Јерговић један је од најпревођенијих и најнаграђиванијих хрватских писаца чији је књижевни успјех одавно надишао границе не само Хрватске, него и регије. Разговарали смо с њим о језичном заједништву на просторима некадашње Југославије, стању сувремене литературе на нашим просторима, будућности књиге, Бранку Ћопићу, Лази Костићу, па и о ногомету…

- Један си од оних који живе и раде не обазирући се на новостворене границе, нарочито оне хрватско-српске, па те молимо да нам кажеш какво је твој виђење језичне ситуације на овој релацији. Удаљавају ли се језичне праксе два народа, унаточ жестоким националним интеграцијама имамо провалу дијалеката на једној и другој страни, више не бринемо о томе хоћемо ли се разумјети ван ужег језичног круга… Како живиш с лекторима, што мислиш о перспективама језичног заједништва, мимо политичких иницијатива на ту тему?

– Не, језичне праксе се не удаљавају, и то из најмање два разлога. Први: између Хрватске и Србије, али и Босне и Херцеговине, морао би постојати неуспоредиво виши и непрелазнији зид од онога зида што су га између 1991. и 2000. твориле стварне и имагинарне црте ратних фронтова, па да се након неколико десетљећа таквога зида језичне праксе стигну узразликовати. Други: да би се створиле језичне разлике, за којима су најприје кренули жудјети хрватски националисти, е да би им се током времена у тој жудњи прикључили њихови српски па бошњачки сумишљеници, није довољно успостављање неформалне правописне полиције, коју сачињавају заошијани језикословци, академици и професори, фанатици правописних норми, него је нужно стварати нову књижевност на новим језицима, те поступно преводити ону стару, која је писана на том отровном заједничком језику. Такво што је било започето у НДХ, тој монструозној држави, која је, међутим, за разлику од Републике Хрватске имала некакву, макар и наопаку, културну политику, али чак и да је, не дај Боже, НДХ дуже опстајала, резултати не би могли бити нарочити. Да би се створио нови језик, Хрвати би се морали одрећи свега оног што је створено на старом и на старим језицима, што је скоро па немогуће. Исто би, с истим циљем, морали учинити и Срби, те Бошњаци. Између осталога и зато што се хрватски националистички циљ не може остварити без остварења српског националистичког циља. Није довољно да Хрвати измисле нови језик. Истовремено морају и Срби измислити свој, јер се иначе догађа оно што се догађа у посљедњих тридесетак година, о чему би много компетентније могао и требао говорити професор Ранко Бугарски, човјек који се изван сваке сумње најозбиљније бавио животом наших лексика, а то је да Хрвати убаце неку своју ријеч у оптицај, па је онда слободнији међу српским говорницима и писцима крену користити као своју. Погледајте само учесталост ријечи гледе у текстовима српским аутора. Та је ријеч у српски језик најприје ушла као стилски снажно обојена ријеч, обично благог или мање благог изругивања Хрватима, е да би затим заживјела као сасвим нормална, обична, употребна ријеч. И ето трагедије, Хрвати су промовирали ријеч од које ће кренути наше разликовање, а Срби су је затим слободно преузели. Украли су је као што деран украде сладолед из шкриње покрај сеоске трафике. А има и треће: да би се заједницама узразликовао језик морала би им се претходно радикално узразликовати стварност. А стварност у Србији и Босни и Херцеговини данас је много сличнија и сроднија стварности у Хрватској, него што је то била 1985, рецимо. То је посљедица националистичке владавине у те три земље, али и проклетство тужних судбина свих наших националиста. У задњем десетљећу социјалистичке Југославије живот се у појединим републикама дубље разликовао него што се разликује данас, а културни (па и језични) супстрат њихових метропола био је супстанцијално и суштински удаљенији него што је данас. Зашто је био удаљенији? Зато што је био супстанцијалнији. Или поједностављено речено: док је хрватска књижевност још постојала, она се битније разликовала од српске него данас када хрватске књижевности заправо нема. Осим тога, у оно су вријеме хрватски националисти свој дух и укус одгајали на хрватским пјесмама, на хрватској традицији, а понекад и на неким озбиљнијим и мање фолклорним еуропским традицијама. Хрватски националисти у осамдесетима нису се одгајали на Лепој Лукић или на Зорици Брунцлик. Данашњи, пак, хрватски националисти, и то скоро без изузетка, свој културни хабитус стварају на првацима и првакињама српскога новокомпонованог фолклора. Погледајте само што на својим свадбама слушају хрватски ногометни шампиони – који су, и то рецимо, прваци хрватског националног духа, те самим тим и прваци хрватског национализма – али не само они, него погледајте што то трешти из црних лимузина са словом У на регистарској таблици: Цеца, Стоја, Аца Лукас… И како онда да се хрватски језик узразликује од српског, реците ви мени?

- Како видиш стање савремене домаће литературе, нарочито прозе? Она српска је изгубила на ранијем значају губитком круга својих тема…. Како се носити са конкуренцијом која је ближа него икад, оном свјетском, данас кад се може читати Кабреа, Серкаса, Токарчукову, Улицку… Како европеизирати наше теме, или је то само питање снаге талента и литерарног израза?

– Српска књижевност изгубила је свој једини природни контекст, а то је контекст Југославије. Изгубила га је не зато што се та држава распала и нестала, будући да је речени контекст био од државе старији, него га је изгубила одракавши се оног на чему је утемељена. Да би се то објаснило, можемо опет кренути с причом о нашим родним и рођеним национализмима. За разлику од хрватског национализма који је у двадесетом вијеку у правилу бивао културно искључујући, у себе затворен и ексклузиван, српски је национализам бивао културно инклузиван, освајачки, експанзионистички. За разлику од политичке стварности у којој експанзионизам и освајаштво нису на добром гласу, у култури, а поготову у књижевности, ријеч је о нечему што је апсолутно позитивно конотирано. Захваљујући спремности да укључи друга и друкчија искуства, да прикључи свјетове који се разликују од властите доминантне легенде о свијету, српска књижевност и култура двадесетог стољећа могла је адоптирати Иву Андрића, а затим му створити увјете да до краја буде то што је био. Али не само Андрића, него на неки други начин и Црњанског, чија су се формативна културна искуства радикално разликовала од искустава неке замишљене српске матице. Хрватска култура и књижевности не само да нису могле створити Андрића и Црњанског, него су се формирале и опстајале на искључивању чак и оних сумњивих и недовољно хрватских елемената који су излазили изван задане легенде о идентитету националне културе. Чак ни Крлежа, велики Хрват, који је истовремено био и велики Југославен, није подносио идеје о ширењу задатих оквира хрватскога културног и књижевног идентитета. А што се догађало у посљедњих четврт стољећа? Догађало се углавном то да су Срби све више почели бивати Хрватима, да су истрауматизирани распадом Југославије попут некаквих увријеђених фрајли почели властиту културу и књижевност замишљати на начин на који Хрвати замишљају своју културу и књижевност. И наравно да то онда ствара проблеме у имагинирању свијета, онога стварног и оних књижевних. Као посљедица таквих промјена ствара се, рецимо, апсурдна ситуација у којој у Хрватској и Босни и Херцеговини постоје неке регионалне књижевне награде, које могу добити, па их и добивају, писци из Србије (споменимо само тузланску награду која носи име Меше Селимовића и ровињску која носи име Мирка Ковача, премда су аутори из Србије чашћени и Наградом В.Б.З.-а, те у међувремену укинутом наградом Јутарњег листа…), док у Србији ниједна таква награда не постоји. Ово спомињем не зато што би награде биле саме по себи важне, него зато што су оне симптом и слика нечега другог.

- Како видиш будућност књиге, оне на нашем језику у друштвима која живе или од туризма или од гастарбајтера и која културу отворено функционализирају за потребе туризма?

– Будућност књиге је онаква каква је и будућност друштвене заједнице. Ако Хрвати доиста одлуче да буду собарице и конобари, те у случају да су талентиранији, полицајци и фудбалери, тада ће их нестати. Сезону-двије прије нестанка Хрвата нестат ће и хрватских књига. А што ће за то вријеме бити са Србима? Срби ће, претпостављам, нестати из неких других разлога. Али ће, нестане ли Хрвата, сигурно нестати и њих. Немогућ је свијет у којем би било Срба, а не би било Хрвата. И обрнуто.

- Један од великих писаца, српских, босанских, личких је Бранко Ћопић. Што данас да радимо, како да спасимо Николетину, Јованчетову дружину? Или други примјер; гледао сам недавно сјајни Бауер-Диклићев филм „Не окрећи се сине“. Куд идемо ако се тога одричемо?

– Одрицање од Ћопића је одрицање од његових сложених идентитета. Сведемо ли га на Србина и на српском писца, као што се све чешће ради, од њега нам неће остати ништа. У она времена Ћопић је најприје био перципиран као Крајишник. Тада је појам Босанске крајине имао неку своју дубину и садржај, али и свој менталитетни оквир. Он је, поготово у свом неуспоредивом дјечјем опусу, био писац тог менталитета. Иако је за себе говорио да је – Личанин. Усто, Ћопић је, наравно, био Србин. Али не било који и било какав Србин, него онај из краја чије су везе и омразе с комшијама врло крваве, чврсте, вјечне. Иако је обично није таквом представљао, његова књижевна тема била је изразито национална и у комуникацији с оним Другим и Друкчијим. Шта нам је Бранко Ћопић, а и шта је Бранко Ћопић данашњим Србима и српкој култури и књижевности ако онога Другог и Друкчијег више нема? Ето, и зато би за лијепо сјећање на њега, али и за свако будуће читање Ћопића, ваљало имати на уму одакле је он, те чији је још он. Чији је? Па оних Других и Другачијих! А кад питате за Бауеров филмски класик, ту је ствар јасна: усташија је учинила све да тог филма више не буде. И, ето, нема га. Они који су код Бауера поражени, у стварности су побиједили. И тако је филм избрисан из стварности. Као и толико тога другог.

Што чинити са школским програмима; коме и како објаснити да се не може дијете пристојно и озбиљно образовати на овдашњим језицима, да не може разумјети њихову љепоту и вриједност, вриједност баш те своје националне културе, ако прескочи са једне стране границе нпр. Лазу Костића, а са друге С. С. Крањчевића, ако никад није чуло за Цанкара… Имена случајно налетјела из сјећања…

– Или једноставно говорећи: хрватску књижевност не можете сазнавати и знати без српске књижевности. И обрнуто. То можда и јест разлог због којег хрватске књижевности углавном више и нема. А без књижевности се, наравно, дјеца не могу образовати на овдашњим, као ни на било којим другим језицима. Без књижевности, патетично говорећи, нема, нити може бити материњег језика. А материњег језика, у нашем злосретном српскохрватском случају, нема без језика онога првог, омрзнутог комшије.

Проблем образовања још је дубљи за српску националну заједницу. Мањинске школе и програме нападају подједнако и љевица и десница, сватко из својих разлога и идеолошких потреба. С друге стране, Талијани сличне приговоре ријетко могу чути…

– Талијани за почетак имају ту срећу да се довољно разликују. И, будимо мало цинични, ту срећу што скоро да их и нема. Премда не знам колико би мало требало бити Срба у Хрватској, па да хрватски националистички укус буде задовољен. Вјеројатно Срба и не може бити тако мало да их истовремено не буде превише. Али зашто је тому тако? Из различитих разлога, од којих су неки више психопатолошке, него демографске и културолошке нарави. Наиме, након што би већ нестали и посљедњи Срби из Хрватске, ништа се не би промијенило, нити би се националистичка хистерија утишала. Чак би се могло претпоставити и да би је то само појачало. У том би часу страни елемент, елемент Срба, постао у Хрватској невидљив, али зато још много присутнији. И онда би се лов на Србе наставио на метафизичкој разини. Откривало би их се, и то по неколико њих, у сваком преосталом Хрвату. Оном неправовјерном, али и оном правовјерном. Срби сви и свуда би у тако замишљеном и оствареном хрватском свијету без Срба, постали нерјешива напаст. То се, чини ми се, већ догађа. Хрватски национ је до избезумљења иритиран сврабом својих ампутираних органа, али и, још много горе од тога, открићем да се српско питање у Хрватској не рјешава нестанком Срба. Једнако је то ужасавајуће за хрватску љевицу, као и за десницу, премда су обрасци ужаснутости различити.

- Можемо ли задржати контролу над властитом прошлошћу над властитом националном културом, бавећи се њом на овај данашњи начин? Или неизбјежно упадамо у круг сужене културне репродукције…

– Никад се ми нисмо довољно озбиљно бавили својом прошлошћу, е да је не бисмо покушавали мијењати. Код културних народа прошлост је оно што се настоји фиксирати и описати, управо зато да би се спасило од оних који би да мијењају прошлост.

- Како у том контексту гледаш на будућност Срба у Хрватској?
Њима се и двадесет три године након краја рата намеће осјећај колективне кривње тако да и овај преостали постотак „има право“ овдје више бити, а мање уистину живјети, и то само дотле док већинска политика не одлучи друкчије. Некад су нас овдје гњавили питањем за коју репрезентацију навијамо, данас тога више нема, али злосретна идентитетска прича голмана Субашића врло је знаковита.

– Приповијест о Субашићу је невјеројатна. То је оно кад се нитко не усуђује испричати причу која тако неизречена лебди између људи, кад нема писаца ни књижевности, нема народних пјесника који би приповијест опјевали, и онда се у једном тренутку прича сама од себе исприча. Данијел Субашић, рецимо то и по стоти пут, има пуно људско право да буде Хрват. И то се право ни по чему не разликује од истога таквог права које, рецимо, имам ја, или које имају грађанин Пленковић или грађанка Грабар-Китаровић да исто тако буду Хрвати. Само што за разлику од нас, који смо слободни тематизирати своје матере и очеве, њихове завичаје и идентитете, па то с времена на вријеме и чинимо у различите јавне и приватне сврхе, Данијел Субашић би требао бити Хрват без ћаће Јове и матере Боје, и без завичаја у Раштевићу код Бенковца. Све је, осим тог његовог хрватства, у случају Данијела Субашића вишак који би се морао прешутјети и прешућивањем сакрити. Оно што је у мом случају идентитет или творбени материјал мог идентитета, у Данијеловом је случају – срамни детаљ. Или низ срамних детаља. Оно што су за мене запишане и засране војничке гаће које сам носио у книнским и ластовским касарнама са 1984. на 1985, то је за њега – барем из перспективе која му се у Хрватској и у хрватским медијима намеће – његово подријетло. И то је страшно! То стоји као знак проклетства, али не над Субашићем, него над заједницом која Субашића доводи у такву ситуацију. Пред већином преосталих Срба у Хрватској, нарочито пред онима који живе изван Загреба (којем ваља придодати Истру, као неки заштићени, повлаштени простор), избор је или да потисну и у срамну зону премјесте све оно што чини њихове приватне и породичне идентитете и да буду Хрвати на начин Данијела Субашића, или да подносе терет оног што називате колективном кривњом. Други је избор тежи, егзистенцијално ризичнији, али је на неки начин бољи и достојанственији. Осим тога, колективна кривња је, можда, и корак према колективној одговорности. А она је нешто што би било драгоцјено и за хрватске Србе као и за хрватске Хрвате. Али наравно, одговорност је нешто што сами изабирете. Одговорност се, за разлику од кривње, не може наметати.

- Што мислиш о овом новом, медијски гураном феномену, тоталне радости, па тоталне жалости? Одакле извире та егзалтација?

– Лажна осјећања су, као што знамо из мексичких и турских сапуница, увијек врло снажна, екстремна. А каква би колективна, медијски или политички пројицирана осјећања и могла бити него лажна? За производњу таквих осјећања користе се побједе ногометаша и преминућа славних особа, оних за које су баш сви грађани чули, па се на колективним карминама и задушницама могу успјешно идентифицирати.

- Више пута си писао о Београдском сајму књига и о београдској књижевној и културној сцени. Чини ли се и теби да би та средина још једном могла постати центар окупљања јужнославенске писане ријечи?

– Да, али овај пут то се догађа из мање добрих разлога. Наиме, Београд несумњиво данас јест центар јужнославенске, те српскохрватске писмености. Више је данас књижара у Кнез Михајловој и неколико околних улица, него у цијелој Хрватској. Ово није хипербола, ово није стилско претјеривање, него гола, техничка и статистичка истина. Као што више књига – укључујући оне добре и важне – годишње објави београдска Лагуна, него сви загребачки издавачи заједно. И наравно да онда преостали писмени, за књижевност заинтересирани Хрвати хрле у Београд по књиге које су објављене на њиховом метерињем језику или на језику који је неподношљиво близак и сродан том језику. Београд постаје центар окупљања јужнославенске, па самим тим и хрватске писане ријечи зато што пројектантима хрватске садашњости и будућности, те хрватским националистима опћенито, ни до какве писане ријечи није више стало. Писана ријеч била им је нужна као средство раздвајања од Срба. Након што је раздвајање обављено, будућност је у неписмености.

За часопис Просвјета разговор водили Чедомир Вишњић и Горан Борковић