Објављена књига Наташе Марковић о Јелисавети Начић првој жени архитекти у Србији

PLAKAT NACIC25. октобар 2018.

У Београду је јуче из штампе изашла прва књига о Јелисавети Начић, из пера Наташе Марковић, о првој жени архитекти у Србији, ауторки неколико репрезентативних јединица националног архитектонског и културног наслеђа, истинског родољуба и интелектуалке једне од најзначајнијих личности претходног века.

Због своје љубави према једном Албанцу била је потпуно одбачена од својих сународника који су је и у ово наше време казнили потпуним заборавом, наводи рецензент књиге истакнути српски историчар Дејан Ристић, указујући да је „пред читаоцима прва икада написана књига о Јелисавети Начић, жени која је остала достојанствена и до краја живота одана својој љубави због које је толико патила“.

Она није била само изузетан стваралац, већ, како додаје, и својеврстан симбол историјских размимоилажења два суседна народа, српског и албанског, које су она и њен супруг, Јелисавета и Лука, покушали да споје својом апсолутном љубављу.

Наташа Марковић: Жена која ме узнемирава

После више од сто година дарујем српској јавности прву књигу о мојој Богињи архитектуре, чувеној Јелисавети Начић (1878 – 1955.) једној од најзначајнијих жена са почетка 20. века.

Жени холивудске биографије, првој дами српске архитектуре и урбанизма (1900), заборављеној градитељки Београда, која је градила Београд кад је он од турске касабе постајао модеран европски град. Била је прва жена запослена у државној управи Србије, у Министарству грађевина (1902.) и Београдској општини (1903.).

Стручни консултант приликом истраживања и писања књиге био је наш истакнути историчар Дејан Ристић.

Имамо много разлога да се поносимо Јелисаветом Начић. Пратила сам њен рад и живот и у три града у којима је живела: Београду, Скадру, Дубровнику, где је и умрла 1955. године. Отмена, храбра, даровита оставила је траг у архитектури Београда, била је хероина Првог светског рата коју смо заборавили.

Њене најзначајније грађевине су: Основна школа ,,Краљ Петар Први'' крај Саборне цркве у Београду која и данас делује раскошно (1906), Зелене барокне степенице преко пута Француске амбасаде (1903), многе приватне куће, кућа Марка Марковића (1904), Прва болница за туберколозне у Србији (1912), колективни раднички станови крај Бајлонијеве пијаце (1911), Прва фабрика цигала у Прокопу. Пројектује цркву Александра Невског у Београду и цркву у Штимљу на Косову, посвећену косовским јунацима.

Као урбаниста Београда уређује Калемегдан (1903) који је између два рата био најотменије шеталиште Београђана, Теразије (1911).
Сарађује са чувеним архитектом Иваном Мештровићем, пријатељица је Димитрија Туцовића, Кола српских сестара.

Један пројекат, изведен на Теразијама (1913), славолук у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова на коме је писало: “Нису сви Срби ослобођени“ промениће потпуно њен живот.

Као познату патриоткињу, интелектуалку, по окупацији Србије, Аустријанци су је отерали 1916 године у логор Нежидер, логор за српску елиту, где је била заточена са 15.000 Срба.

У логору, заљубљује се у угледног албанског професора, песника, просрпски орјентисаног интелектуалца и револуционара Луку Лукаја, школованог у Бечу. Венчава се у логору и 1917. године у логору рађа малу плавокосу девојчицу Луцију...

По изласку из логора две године живе у Београду, затим Скадру и 1923 селе се у Дубровник. У Дубровнику, Јелисавета се никада више није бавила архитектуром. Забележено је, да је Лука Лукај 1935 године у Београду објавио први српско – албански речник.

Заборављена градитељка Београда - из рецензије Дејана Ристића

Када су древни Грци дошли на идеју да противу појединих својих грађана и сународника примене – остракизам* (1) а стари Римљани посегли за казном која је названа – дамнатио мемориае* (2) вероватно нису могли ни да претпоставе да ће и потоње културе пригрлити и примењивати ту сурову праксу и тако је, мање – више, неокрњену сачувати до ових наших дана.
Уколико бисмо подробније анализирали нашу националну историју не бисмо се много изненадили када би закључили да су и наши преци, у не тако давној прошлости, примењивали нешто што би се могло дефинисати као савремени остракизам или дамнатио мемориае.

Нека нам буде дозвољено да наведемо само један пример.

У питању је изузетна лишност, архитекта Јелисавета Начић, заборављена градитељка Београда, којој је управо Наташа Марковић посветила своју најновију књигу.

Јелисавета Начић имала је динамичну и крајње интересантну биографију испуњену изузетним подухватима и делима, али и тешким искушењима и изазовима, који су у могоме обележили њен живот. Истовремено, њен животопис испуњен је вишеструком симболиком која је оставила трага на стваралаштво и поједине поступке наше хероине.

Рођена је исте 1878. године током које је њена вољена домовина коначно стекла међународно признање као самостална и независна држава. Јелисавета Начић је расла и стасавала са њом, суочавала се и савладавала исте оне изазове и из свих животних искушења излазила као победница, достојанствено и племенито.

Рођена је у српском престоном граду Београду. Припадала је угледној цинцарској породици, у којој је било чак тринесторо деце, од којих је нажалост преживело само њих троје, Јелисавета, млађи брат Јован и старија сестра Јелена.

Од малих ногу било је очигледно да је та девојчица изражене интелигенције и креативности била предодређена за велика дела. Од малена је показала велику жељу за знањем и учењем и увек била одлична ученица. По завршеној гимназији, родитељи су били одлучни у свом ставу, да је дошло време за удају њихове кћери, а Јелисавета је маштала о архитектури у оквиру Велике школе у Београду која ће 1905. бити трасформисана у Универзитет у Београду.

Као изврстан млади архитекта успешно се опробала у пројектовању и извођењу јавних и приватних, световних и богослужбених објетата. Од почетка до краја свог стваралачког процеса остала је одана академизму са благим примесама сецесије у оквиру чега је извела нека од најрепрезентативнијих здања у српској престоници коју је, скупа са својим малобројним колегама, на размеђи векова постепено преображавала из пограничне отоманске касабе у младу европску варош.

Последње Јелисаветино остварање у периоду до Првог светског рата, а показаће се и последње на коме је икада радила, био је пројекат уређења Теразија и подизање славолука у част победе Српске војске у Балканским ратовима. Натпис на славолуку: „Још сви Срби нису ослобођени“, била је јасна и храбра порука једног истинског родољуба. И управо због тог натписа, убрзо по аустроугарској окупацији српске престонице у јесен 1915. године, Јелисавета Начић била је лишена слободе и упућена у логор за интернирце Нежидер.

Ни страшни услови логорског живота, обележени лошим третманом, глађу, болестима и масовном смрћу заточеника нису поколебали стамену Јелисавету. У том гротлу страдања и смрти она је пронашла своју животну љубав, и то у личности изузетног Лука Лукаја, просрпски орјентисаног интелектуалца римокатолика који је потицао из угледне и имућне албанске породице. Јелисавета и Лукај заљубљују се једно у друго и венчавају у логору, где су добили своје прво и једино дете, девојчицу Луцију. Непосредно пред крај Првог светског рата, на интервенцију Лукајевог ујака који је био римокатолички бискуп у Трсту, трочлана породица била је ослобођена.

Уместо љубави и подршке, малади брачни пар који је преживао страхоте заточеништва и њихова мала девојчица која је рођена у логору, наишли су на неодобравање брака Српкиње и Албанца. Јелисавети је најтеже пало што је њена мајка у потпуности одбацила због тога што се удала за Албанца, Слично неодобравање пратиће их и у Скадру, месту порекла Лукајеве породице, где је он био министар у Албанској влади Есад паше Топтанија, великог српског пријатеља.

***

Више година приљежно и са необичном страшћу истражујући живот изузетне Јелисавете Начић, Наташа Марковић даровала нам је драгоцено штиво које садржи најзначајније догађаје из живота ове заборављене градитељке Београда, храбре, достојанствене и поносне Српкиње.
Ослушкујући и следећи бат Јелисаветиних корака Наташа је покушала и успела да на једном месту предсетави живот ове јединствене жене.

Тешко је замислити да је животопис једне значајне особе, која је живела у не тако давној прошлости, био обавијен базмало потпуним непрозирном тамом историје, заборава и осуде. Стога је ауторкино прегнуће тим веће и значајније. И након више година истраживања у бројним установама културе и приватним збиркама у Београду, Скадру и Дубровнику, као и консултацијама са многим стручњацима, у изнова исписаном животопису велике Јелисавете Начић остале су мање празнине које је сада већ скоро немогуће попунити релевантним историјским изворима. Стога се наша ауторка Наташа Марковић, следећи пример своје хероине, храбро осмелила да домашта недостајуће коцкице тог драгоценог и јединственог животног мозаика и тако употпуни савремену слику о Јелисавети Начић. Ти домаштани делови Јелисаветине биографије на трагу су њених ставова и осећања и на прави начин употпуњују бројне историојске податке које нам ауторка презентује.

Са већ препознатљивим и аутентичним стилом и истраживачким жаром Наташа Марковић дарује нам ретку могућност да завиримо у интимани свет Јелисавете Начић – изузетне особе која је оставила снажан и неизбрисив траг у историји архитектуре и култури нашег народа. Пред савременим читаоцима налази се исторсијска повест о храброј и племенитој жени која је веома често корачала испред свог времена, утирући тако пут свима онима који ће следити после ње.

Књига Наташе Марковић истовремено је споменик сачињен од речи јединственој Јелисавети Начић, али и лични чин искупљења за тежак, наметнути заборав, и осуду тадашњих и потоњих патријархалних кругова, не само у Јелисаветином патријархалном Београду, већ и читавој Србији.

Наташа Марковић нам својим истраживањем преточеним у ову књигу изнова представља Јелисавету Начић, али нас и све јавно п(р)озива да преиспитамо сопствене стереотипе и ставове, лицемерне осуде једне велике и истинске љубави која је Јелисавету и Лукаја одвела у страшан и потпуни историјски заборав.

Књига која је пред читаоцима није само још једна у низу публикованих биографија знаменитих и заборављених појединаца, већ и јасан и отворен позив да коначно одамо признање Јелисавети Начић.
То и такво одавање признања једној племенитој жени, која је претрпела снажну осуду због своје животне љубави, није неопходно Јелисавети Начић, већ управо и само нама. То нам је преко потребно ако не желимо да се авет и проклетство остракизма и дамантио мемориае, истовремено примењено од нас самих над овом јединственом особом, једнога дана не надвије и над нашим главама.

И овим својим делом Наташа Марковић нам указује на древну истину која говори о томе да историјски заборав не прождире само оне које ми тамо стрмоглавимо, већ и нас који то свесно чинимо. Стога је ова књига драгоцено штиво, али и вапај да сви заједно исправимо велику неправду учињену изузетној Јелисавети Начић, која се усудила да искрено, неспутано потпуно воли. Брижљиво и храбро негујући и чувајући своју љубав она је на тај начин подигла највећу и најлепшу грађевину коју нам је и могла подарити.

Дејан Ристић

----------------------------------
(1) Остракизам је био политички процес којим је у Атини у 5.веку н.е. атински грађанин, под сумњом да тежи да се наметне за тиранина или на неки други начин подрије државу, могао бити протеран из полиса на десет година.
Сваке године пред народну скупштину изношено је питање грађанима да ли желе да се те године одржи остракизам. Уколико је одговор био позитиван, остракизам се одржавао на Агори ...На остракон, плочицу од печене цигле (црепић) уписивано је име особе коју је гласач желео да протера из града. Да би остракизам успео било је потребно, према Плутарху, 6.000 остракона.

(2) Дамнатио мемориае је израз на латинском језику који означава забрану сећања, у смислу “протерани из јавне успомене“. То је врста јавне подшумне казне коју је римски Сенат могао изрицати поводом издаје или неке друге кривице у односу на државу. Казна је најчешће изрицана поводом преминулих или убијених римских царева.Сенат је желео да изрекне ту меру против Калигуле, али је Клаудије то спречио. Први цар против кога је изречена дамнатио мемориае био је Нерон.