Поклони радост

Милчо Манчевски: Занат је неопходан, али срце је важније

05. август 2017.

05.08 milcoМакедонски редитељ, говори за "Блиц", о филмским приликама на "овим просторима", однедавно познатим и као, "регион".

Славни македонски редитељ светске репутације, који живи и ради у Њујорку, гост је Филмског фестивала Херцег Нови, који је у уторак увече свечано отворио те, праћен громким аплаузом, рекао да филм можда не може да мења ствари, ал’ може да загреје срце, да учини да оно брже закуца.

"А то је у ствари пуно“, казао је Милчо Манчевски на почетку разговора за "Блиц" додајући: "Али ми смо навикнути да се дешава нешто ко зна шта, назовимо то нешто конкретно иако је оно што нам се дешава у срцу можда најважније".

Хоћете да кажете, само му не придајемо значај?

- Да, и у томе грешимо. Рекао бих - веома. Не само када је о филму реч.

С којим осећањем сте дошли на Филмски фестивал Херцег Нови, где преседавате жирију?

- Недовољно познајем филм из региона. Ово је добра прилика да га упознам. Руку на срце, у принципу не гледам пуно филмова, посебно не из региона јер дођем, па одем... Није оправдање, али је факат. Те ми је ово, кажем, драгоцена прилика да сагледам савремену кинематографију ових простора.

Шта је за вас као редитеља данас кључно за филм?

- Мора да пренесе неку ауторску истину. Оно у шта аутор верује, што слути из свог бића... Мислим да је ту кључна разлика између доброг и лошег филма, као и између ауторског филма и блокбастера. И не само блокбастера, него и неозбиљних ауторских филмова. Ако се аутор бави оним што промишља, у шта верује и ако је талентован, онда су ту велике шансе за озбиљно уметничко дело.

Неозбиљни ауторски филмови су...?

- Они који унапред калкулишу с тим шта ће публика да каже, како да реагује.

А шта се данас дешава са филмом, да л’ је уметност или тржишна категорија или...?

- Прво филм је скупа играчка. Друго, лично одувек сам мало сумњичав према филму као уметности зато што је ту превише технологије, превише пара и превише људи. Тако да се ретко и тешко деси права уметничка искра, али деси се. Има филмова који јесу вредни радости. Не знам, данас... Очекивао сам да ће филм да прође кроз неку фазу - јер је процес стварања постао демократскији, свако може да сними филм, имам студенте који су на мобилном телефону снимили врло добре филмове, постоји интернет..., међутим мање-више филмови су суштински исти као пре 50 година и на сличан начин се дистрибуирају. Односно, многи сматрају да су можда чак били бољи пре 50 година, дубљи, јаче уметничке снаге, са озбиљнијом причом... Но, таква вредносна оцена добрим делом долази и отуда што ми од пре пола века памтимо само добре филмове.

Као професор шта је то што пре свега кажете студентима?

- Прво им кажем, на првом часу, да још није касно да пређу на пример на медицину. А онда да у филму у суштини постоје две кључне ствари - срце и занат. Могу да их научим занату, могу да помогнем да делују од срца. А најважније је ипак на њима. Занат јесте неопходан и важан, али је срце важније.

Кад сте радили чувени филм „Пре кише“ или „Мајке“, шта је био кључни мотив, окидач?

Увек је неко осећање кључ. Потом дође прича. За филм „Пре кише“ кључно осећање је било нека дубока сета, носталгија, туга у чијем средишту ипак тиња нека радост и животворност. Код филма „Мајке“ то осећање се тицало питања правде, лажи... Мрачнији је то филм од „Пре кише“, и мени дражи.

Зашто?

- Дрскији је. Формално, у принципу се не меша документарац и играни. А ја сам то готово брутално помешао. И нисам имао потребу било шта да објашњавам.

С тим филмом имали сте проблема у Македонији?

- Био је на црној листи тадашњој власти. Проценили су да је филм превише црн а да данашњица треба да се хвали без обзира каква је. И све стављено на лед. Шест година сам био на леду. Покушавали су чак да забране да филму иде у иностранству. Онда сам ја за своје паре направио копију и приказао га напољу.

Шта се у вашем животу променило од филма "Пре кише" до ових врућина?

- Пре „Пре кише“ сам једва преживљаво са овим занатом и одједном сам доживео шок тог успеха и требало ми је доста времена да се од шока повратим . У међувремену сам, искрено, више нашао себе у овим филмовима које радим сада. Више ме интересују мање комерцијални филмови.

А сада радите?

- Филм који је прича о жени, америчком војнику која се вратила из Ирака, живи у Њујорку и има менталних проблема.

Пратите ли друштвена и политичка збивања на овим просторима?

- Не довољно. Пратим мало шта се дешава у Македонији.

И?

- Мислим да Македонија покушава да изрони, узме ваздух, да дигне главу изнад површине. Умерени сам оптимиста. Надам се да ће се ствари распетљати како треба. Чини се тако, ал видећемо...јер, чинило се тако и пре 20 година па ево докле се стигло.

Виђате ли се са Радетом Шербеџијом, са којим сте остварили изванредну сарадњу у култном филму „Пре кише“ који је и вама и њему отворио многа врата?

- Наравно. У контакту смо. Пре пар месеци видели смо се у Њујорку, ручали смо једно пет-шест сати, а слабо шта појели, али смо причали о свему и свачему.