Iguana

Иво Андрић: Мисао о људској кривици искључује сваку могућност потпуне среће

ivo-andric06. септембар 2017.

Откуд човеку мисао о потреби хармоније, о греху и казни? Само могућност постојања такве мисли у непомирљивој је супротности са начином на који људи долазе на свет, живе у њему, и одлазе из њега. Откуд? Не налазим одговора. Изгледа да је човек постао прва жртва те игре коју је сам измислио, а за коју није створен и којој није дорастао.

Мисао о људској кривици, сама чињеница да може да постоји таква мисао, искључује сваку могућност потпуне среће и трајног мира у људском животу. Та мисао се морала јавити негде, на неком степену чо-вековог развитка, као разорна унутарња експлозија или као почетак спорог али смртоносног тровања нашег људског бића.

Мисао о постојању кривице уселила се у човека као болест, као лудило величине. Јер, могућност постојања човекове кривице претпоставља посве другог човека, великог, моћног, слободног, а он то није и тешко то бива, и само на махове. Та мисао је нешто као казна, и то страшна, за грех који нисмо починили, јер нисмо ни способни да га починимо.Патња која почива на заблуди и жалосном неспоразуму.

Знакови поред пута