Iguana

Небојша Јеврић: Сава Совуљага

Nebojsa Jevric 195931. октобар 2017.

Наручио би пиће и клопу, а онда изашао из кафане кад се конобари најмање надају. Зато су биле ретке кафане у којима је био стални гост. Ординирао је од Борче до Сурчина, у центру града, на Штајги. И тачно је знао где је вечерао, а где пио на тутањ. Било је опасно дружити се с њим

У ноћној кафани на Штајги, Сава Совуљага рецитује:
„И тако наоштрен на точку олује,
Авантуре љупке раздиру ми груди,
Смејем се кад плачу богови и људи.”
Сава Јокић био је битан тип, готово битанга.
Сви су овде однекуд дошли, само је Сава био одавде.
Оштра носа, крупан делија увек спреман на кавгу, учествовао је у много обрачуна с конобарима и гостима. Углавном с конобарима.
Сава је први патентирао пиће и клопу на тутањ.
Наручио би пиће и клопу, а онда изашао из кафане кад се конобари најмање надају. Зато су биле ретке кафане у којима је био стални гост. Ординирао је од Борче до Сурчина, у центру града, на Штајги. И тачно је знао где је вечерао, а где пио на тутањ. Било је опасно дружити се с њим.
Гробаров, с којим је у младости био друг, прогласио га је својим слугом.
Совуљаги то није сметало.
Увек је радо настављао кавге које је Гробаров започео.
Кад би мурија дошла на позив персонала, одводили су га у Падинску Скелу. Његови су били с Карабурме. Кириџије.
Из тог времена су потицале прве приче о Сави.
Кренули су коњским колима преко Панчевачког моста, где му је отац имао земљу.
Кад су стигли до пола моста, Совуљага је искочио из кола, попео се на ограду моста и скочио у Дунав. Испливао је, наравно, али је отац одустао од тога да од Саве направи земљоделца.
Совуљага је био сликар и прозни писац. И једно и друго у покушају. Једноставно је све осим седења у кафани сматрао губљењем времена.
„Ајде, мали, водим те на лесковачку мућакалицу на тутањ.”
Рекао је позивајући ме да ме части. Била је недеља, дан кад се човек обрадује и пошто Гробарова сретне. За време Титовог комунизма, кафане су недељом биле празне. Није било никога ко би могао да буде спонзор тога дана.
Пристао сам јер ме је интересовало како то Совуљага годинама плаћа на тутањ. Био сам кученце које је желело да омирише цео град. Удисао сам београдски смог пуним плућима.
Ушли смо, наручили литар белог и литар киселе, и две мућкалице.
Конобар је то донео, а ја сам прежао куда да киднем када плаћање на тутањ дође на ред.
После ручка, наручио је Совуљага за синовца и себе још кило-кило.
„Синовац, ти идеш први. Чакај ме у ‘Дрвару’.”
Кад је наишао конобар, Совуљага је извадио лову и дао ми да купим цигарете, а он је остао.
Појавио се после пола сата. Добро расположен и сит. Искочио је кроз прозор у кењари,
који је давно снимио.
Лутао сам месецима са Совуљагом с краја на крај Београда.
А онда је Совуљага отишао у атеље и почео да слика.
У кафанама које је обележио ручком на тутањ појавиле су се на зиду слике Саве Јокића. С мотивима са Дунава и Светог Стефана. Сава је само сликама плаћао рачуне.
Нови круг пића на тутањ могао је да почне.
Први пут је је ухапшен због поезије.
Певао је своје сочињеније:
„Партизани иду боси, а друг Тито чизме носи!”
Добио је два месеца због вређања имена и дела.
Рекли су му да ће добити осам ако се буде жалио.
Својим највећим доприносом српској култури сматрао је оснивање библиотеке у Окружном затвору Падинска Скела, чији је први библиотекар био Јаков Гробаров.
А касније су га често арестовали другови. Чак је и Гробаров дочекао да буде друштвено политички подобан, али никада Сава Јокић.
Сваки његов дан претварао је у литературу. Истина, анегдотску литературу, кафанску књижевност која се преносила с генерације на генерацију још од времена Ђуре Јакшића до појаве постмодернизма и генералног секретара српске културе Александра – Саше Јеркова, који је најзаслужнији као ровац фулбрајтовац за све оно што се десило са српском књижевношћу. Постмодернисти су дували траву и налазили се у посластичарницама.

2.

jevric-tito-710x505Кад год би се напио, Сава Јокић – Сава Совуљага скидао би и окретао према зиду
Слику Објешеног. Слику друга Тита.
Није хтио да га друг Тито види пијаног.
А пио је сваки дан.
Органи су то слабо разумели.
Совуљагу сам упознао у Окружном затвору Падинска Скела.
Сава Совуљага се клео да је рођен истог дана када и Тито. Да отуда потиче толика њихова везаност.
Његов брат Тигар разбио је Титову слику у кафани. Кад су органи дошли, Сава Јокић им је казао да ће надокнадити штету. Да ће насликати Титов портрет. И добио је атеље у Падинској Скели, у окружном затвору.
(А ја шикао на Објешеног. Велика невоља би ме увек задесила кад сам имао пара.
Пили смо читаве ноћи у „Последњој шанси”. Пред зору се друштво разишло.
Радио сам коректуру уџбеника математике. Уџбенике сам поделио професорима и они су сами урадили коректуру. Узео сам паре и кренуо да пијем.
Било је рано јутро у кафани и двојица војника из Добоја су скупљала паре за једно пиво. Наручио сам им гомилу пива, а они су запевали нешто о Титу.
„Јебао вас он”, рекао сам.
Један војник је изашао и вратио се с патролом.
Одвели су ме прво у трезнилиште палаче у Мајке Јевросиме, а онда код судије за прекршаје. Одредио ми месец дана Падињака.)
У Падињаку су Саву сви познавали.
И сви су знали Савине приче.

Својим највећим доприносом српској култури сматрао је оснивање библиотеке у Окружном затвору Падинска Скела, чији је први библиотекар био Јаков Гробаров

3.

Једнога лета Сава Јокић је насликао портрет немачког туристе на прамцу јахте. Портрет је насликао – поликолором.
Одакле Сави паре за боје!
Кад је портрет почео да се љушти, Немац је подигао тужбу, а Совуљага је затражио судског тумача.
Испод портрета хер Ханса из Хановера, хер Јокић је написао ћирилицом:
„Наплаћен део југословенске ратне оштете.”
Чувши за ту причу, амбасадор Кувајта, који се одмарао на Светом Стефану, затражио је да купи једну Савину слику.
Совуљага је пристао, али да половину суме добије одмах, а половину после три дана.
„Зашто не желите одмах све?”, чудио се амбасадор.
После три дана, Сава Јокић се није појавио. Нити икад касније.
„Кад Објешени дугује милијарде, може и Кувајт Сави сто долара”, хвалио се по кафанама.

4.

Савуља је припадао Штајги, Каманичкој, Бермудском троуглу, Богу, ђаволу, паралелној историји улице, машти, надградњи… Лежећи испод вагона, путовао је у свет, одакле се не би ни вратио да није било Никодија Босанца.
У Истербруку у Шведској, у усташкој кафани, прогоњени хрватски сликар Стипе Јокић погоди се да за пет хиљада круна уради Павелићев портрет. Завршио га је за три дана.
Усташе су биле задовољне портретом, али Јокић није. Тражио је да направи само мале исправке на сенци.
Склони увек да нађу разумевања за прогоњену сиротињу, господа бојници су му дозволили да се повуче у суседну просторију и заврши рад на портрету.
И Саво је завршио: Павелић је на глави имао српску шајкачу и кокарду!
А тад је почела туча брзим ногама и Никодију Босанцу.

5.

Преко пута ватрогасне станице крај Новог гробља велика је ливада. Иза је Војно-географски институт. Једне јулске ноћи, Сава Јокић је наишао однекуд и сео поред пласта да се одмори. Имао је скупи сат са штоперицом, који су му разбојници српски из Милана поклонили. А онда је запалио пласт сена. Цела Карабурма је видела ватру. А кад су органи гоњења дошли заједно с ватрогасцима, Сава је угасио штоперицу. Двадесет два минута им је требало да пређу триста метара.
„Само сам проверавао борбену готовост наших ватрогасних јединица.”
Вазда крив.
После се одвикао.
Кад су студентском дому дали име „Патрис Лумумба”, ставио је путоказ „Добро дошли у Конго”, келнерици је обећавао силовање кад црвеноармејци дођу, с Милетом Гробаром је плаћао пиће златним зубима, примио је кинеску делегацију неовлашћено…
По његовој књизи „Руке на решеткама”, Жика Павловић снимио је филм.
Читаве ноћи на пијаном броду с ватрогасцима, чији је главни посао да ваде самоубице испод Бранковог моста, Савуља ми се жалио како га неозбиљно схватају.
„Најозбиљније ме је схватио милиционер који је требало да ме спроведе од Бенковца до Загреба возом. Кад се пробудио, уместо мене, на другом крају лисица била је ручка од врата вагона. А ја пијем с тројицом Немаца у вагон-ресторану с његовом шапком на глави. Био је срећан ко куче што нисам побегао, али се после наљутио. Без разлога. Молио ме је да попијем кафу, дуплу, без шећера, јер како онако пијаног да ме преда. А ја нисам хтео. Кафу никада не пијем. Поготово дуплу без шећера.”
Умро је месец дана после Гробарова.
Није било комеморације у Удружењу књижевника. Није било комеморације у Удружењу ликовних уметника. Није било читуље у новинама. Само би се понеком од преосталих из подножја Теразијског гребена у оку зајезерила суза и одасуо би из чашице Сави Совуљаги за душу. Нико чак није ни знао кад је била сахрана. И никога, баш никога није било да ми каже када је и где сахрањен последњи ђак Либера Марконија.

(Експрес)