Iguana

Џон Вејн српских новина: Девет година од смрти Богдана Тирнанића и никад објављени интервју

18.01.2018 tirke18. јануар 2018.

Богдан Тирнанић је, по свој прилици, последњи новинар чији је надимак, како за живота а богме и данас, препознатљивији него пуно име и презиме многих који су или би хтели бити (као) он. Умро је на јучерашњи дан пре девет година.

Тирке није само синоним вансеријског новинара, већ и човека са широком лепезом интересовања - филм, спорт, стрипови, рокенрол, естрада, књижевност, телевизија, култура у најширем смислу. И о свему томе је могао да пише с истинским познавањем и кредибилитетом, често изазивајући завист фаховски специјализираних експерата, пише београдски Блиц. Тирнанић је то овако видео: "Интелектуалца не одређује његова школска упућеност у одређену сферу људског духа, већ га одређује његова способност да критички промишља свет, унапред одлучан да без роптања прихвати консеквенце тог промишљања."

Био је, истовремено, хроничар Београда и промотер његовог духа, чувар сентименталне историје овог града, али и његова истинска икона. Управо је нота оригиналног и дрског београдског мангуплука била окосница Тирнанићевог стила писања а то се не учи ни у школу ни на факултету, на које, бy тхе wаy, Тирке и није трошио време. Стигао је до четвртог разреда гимназије али није матурирао, па је знао да каже како је “неквалификована радна снага”. Међутим, тај прескок у формалном образовању у његовом случају није био хендикеп јер га је надоместио обилним знањем које је стицао ван клупа и амфитеатара. Делимично и у кафанама где је био инвентар у најбољем смислу те речи и где је купио и размењивао есенцију духа са најумнијим људима. Тамо је научио једну од најважнијих лекција: за кафанским столом није место ономе ко је досадан.

Овај аксиом Тирнанић је дословно пресликао на свој новинарски и есејистички ангажман, сматрајући да таквима није место ни у новинама па је као аутор био борац против досаде, овешталости, уштогљености и испразне озбиљности. Могли сте да се са њим слажете или не слажете, могли сте да му замерите понеку нетачност, пакосници (нарочито они који нису у стању ни ред да напишу) пребацивали су му да је скрибоман, само нисте могли наћи никога ко Тиркетов текст не би прочитао до краја. Имао је заводљив стил, увлачио вас је у текст попут редитеља најбољих филмова - о којима је, ваљда, знао све - и више вас није пуштао без обзира да ли је писао о Билу Гејтсу, Џону Хјустону, песми Евровизије, демократији или о проституткама с Плавог моста, српском паприкашу или избору за мис. У његовим текстовима су, без да сметају једни другима, егзистирали цитати његовог омиљеног Маршала Маклуана и графити са београдских зидова, све је то било маестрално укомпоновано у циљу праве поруке која никад није била јефтино доцирање. И док би код многих писаца оно кафанско и анегдотално најчешће склизало у баналност, у његовим текстовима било је квалитет више јер је знао са тим осетљивим материјалом да рукује. Као што је зналачки знао да испија виски и припаљује “кент”, нехајно наслоњен на шанк Атељеа 212 или чекајући зору у Клубу књижевника. Никоме није завидео, осим можда колеги Момчилу Јокићу који је виски пио са Џоном Вејном, мада је и сам негде у Нешвилу на поклон добио картон “џека денијелса” и то, ни мање ни више, него од Ала Гора, тада новинара о касније потпредседника Америке. Заслужио га је жовијалним одговором на питање ко је Џек Денијелс. “Ваш национални херој”, одговорио је Тирке и у хотелску собу му је стигао пакет “флашираног хероја”.

Да је жив, било би занимљиво чути шта би Тирке рекао о данашњем новинарству. Можда би само мало парафразирао реченицу која му се апокрифно приписује “Ј...ш државу у којој сам ја најпаметнији” и рекао “Ј...ш новинарство у коме сви пишу колумне”. Мада је ту помаму наслутио већ за живота, као што се може видети из дела интервјуа који доносимо. Сви могу да пишу, али један је Тирке!

"Читам колумне, с болом у души"

Својевремено је новинарка једног листа у коме је сарађивао замолила Богдана Тирнанића да одговори на нека питања о колумнама и колумнистима, али тај чланак није изашао. Преносимо део интервјуа.

Сведоци смо да колумне пишу и сасвим анонимни новинари, почетници, раме уз раме са онима који су прославили ову форму. Како то коментаришете?

- Мени се приписује изрека да данас и свака непсимена будала хоће да буде колумниста. Мало је сурово, али - тачно је. Бити колумниста је категорички императив времена садашњег. А томе је, разуме се, крива политика. Колумна је у нашем смислу појма, замена за некадашњи “коментар” који је обично био писан (или инструиран) у неком комитету, па га, знајући шта би ту могло да пише, нико није ни читао. Нити се ико у та стара времена уопште бавио политиком...

Да ли су и данас исти или слични разлози који су вас у почетку наводили да на овај начин новински реагујете? Знам да пишете за најмање двоје новина, да ли ми је нешто промакло?

- Све се то променило увођењем “вишестраначја”, односно са “правом грађанства” које је стекло илузију да је у (виртуелној) демократији свако субјекат политике, да је она ствар свих нас.Требало је то одмах заборавити. Али, није се догодило. Сви су се посветили политици, а колумна (на политичке теме) постала је ствар друштвеног престижа и професионалног статуса - или ћу бити колумниста или нека одмах будем стрељан. Спортски новинари, критичари модерне поезије, репортери без граница, бивши дописници из иностранства и други претворили су се у “колумнисте” преко ноћи, држећи тај статус знаком успеха изнад кога се више не може. Па ако је колумна постала статусни симбол за оне који су већ имали име у новинарству, наравно да почетник неће траћити године извештавајући о ценама раних јагода на Бајлонијевој пијаци, него - право у колумнисте. Колумнизам се испилио у инфлацију “приватних мишљења”... Колумне су већином постале глупе, као што су постале и досадне. То једно с другим обично иде. Пре него што сам постао тзв. колумниста, лепо сам живео. Али схвативши једног тренутка да сам као филмски критичар дошао у ћорсокак (знао сам о “покретним сликама” више од свих других заједно, а ипак ништа), а да је телевизијска критика бесмислена, окренуо сам се “колумнистици”, нешто из (лажног) осећаја да ми се тиме нуди “излаз”, нешто из опште моде, но, у сваком случају, свестан да чиним корак који ми може упропастити живот. Борим се против такве могућности свим силама. Како? тако што свакодневно пишем колумне за бар два-три листа, не одбијајући ни понуде четвртог и петог...

Читате ли колумне својих колега?

- Читам редовно, него шта. Са болом у души.

* Из никад објављеног интервјуа