Iguana

Иван Токин: Не би нам било лоше

auto-draft-47-740x49303. фебруар 2018.

Видим типа како ћопа уз Прерадовићеву, једне зиме, по леду.
Носи здравствену књижицу и у њој неки папир. Ћопа тачно путем којим се, кад се скрене у четврту улицу десно, стигне до неког Дома здравља.

Ја сам у колима, и станем, и питам да л’ иде у Дом здравља.
Иде. Кажем му да уђе у кола да га одбацим. Кад већ идем туда. А мислим се, возио бих га и да не идем. Он уђе, ја га одбацим, исприча ми да га боли нога, али да је то све од леђа и да то не може да објасни докторима, а они му лече ногу, а он зна да су леђа. Мене боли, не боли њих, па ми не верују – каже ми.
И каже ми – Хвала, и изађе.

А ја тих дана никако да стигнем до кеве да видим шта јој је са шпоретом, да видим да л’ се само нека жица откачила или да зовемо мајстора. И једно 25 минута пошто сам оставио овог са леђима, зове ме кева. Каже – Замисли, срела сам комшију из зграде, причали смо свашта, ја му рекла за шпорет, он дошао и поправио ми. И ја ту закључим – Кад не можеш да стигнеш до кеве да видиш шта јој је са шпоретом, помози неком другом, неком на кога налетиш, а тај шпорет ће већ да среди неко трећи, неко ко не може да стигне нешто четврто. Чини ми се, кад би се та прича мало залетела, не би нам било лоше, мислим свима нама што живимо на овој планети.

Али ја хоћу да вам кажем за трећег у овој причи, тог што је поправио кеви шпорет. Тај жви на истој вертикали као моја кева, има једно обично име, има ћерку од тринаест и сина од седам година, и жену састављену од осмеха. То није жена за коју би клинци рекли да је лепотица. Мораш мало да проживиш, да научиш шта је лепота, и онда одмах приметиш

– Ово је права лепотица.

Ето, таква је то жена, лепа жена.

А он, уме да поправи шпорет, уме да поправи ауто, уме рукама скоро све, а уме и да броји на јапанском, чуо сам га.
Зна још неке јапанске форе, неке које се тичу бављења својим телом и духом, и њиховим усклађивањем са Космосом. Њих четворо често виђам у крају, у свим комбинацијама, свако са сваким, или сви заједно, или у тројкама. И увек осећам благост, мир, доброту и љубав, кад год их сретнем. А још пре, кад их нисам познавао, кад сам пролазио преко њиховог спрата, увек сам осећао неки пријатан мирис. Није освеживач, није омекшивач, није дезодоранс ни парфем, нису шампони. Као да је нека комбинација свега тога, мирише на свеже, мирише пријатно. Није да вам ја сад причам неку причу, него стварно цео спрат мирише. Увек. Кад сам их упознао и кад сам први пут био код њих, схватио сам да је то из њиховог стана. Нисам их питао шта мирише, јер сам одмах разумео шта мирише.

Миришу благост, мир, доброта и љубав…