Iguana

Павле Вуисић бард који је волео да пише тестаменте

paja306. фебруар 2018.

Главне улоге је одбијао, од камере се склањао, интервјуе није давао. Али упркос свему томе и данас га памтимо као Илију Капару, Пају Јаретовог кума, професора Косту Вујића, поштара Јоцу. Павлу Вуисићу ће првог октобра бити 30 година од његове смрти, а тим поводом могао би да буде отворен и музеј у његову част. У музеју би се нашли многи његови предмети, али и мање познати детаљи из живота чувеног Паје.

Данас га препознајемо по више од 150 филмских и телевизијских улога, подсећа РТС. Али мало ко зна да је глумац Павле Вуисић био писац и заљубљеник у књижевност.

„Он је уписао касније светску књижевност, иначе је био на Правном факултету. И имао је намеру да заврши права. Али колико сам ја дознала, ту је био неки конфликт“, сећа се супруга глумца Мирјана Вуисић.

Индекс Правног факултата је бацио, али га је књижевност дуго опседала. Између осталог, написао је сценарио за играни филм Срећа се смешка кисело, дечју филмску причу Никад више, кратку причу Једном у зору. Све њих је, 30 година од глумчеве смрти, његова супруга поклонила Музеју књиге и путовања.

Мирјана каже да га је једино било тешко натерати да седне и да пише.

„Али зато је ето он мени некако надокнађивао то што није писао, писао је песме. Али није писао песме он, него их је мени диктирао или у кафани тако писао“, сећа се Сула, како је глумац од милости звао жену.

Мирјана је са Пајом у браку провела 32 године. И исто толико покушавала да спасе његове рукописе.

„Ах, па то је било најважније, јер он је све мање-више цепао. Он је исцепао и прву пулску награду, замислите? Добио ју је касније, али је исцепао тај документ, па смо после то лепиле сестра и ја“, сведочи Вуисићева супруга.

Боем са Аде Циганлије и дечји писац

Најчешће је писао о свакодневним бригама и људима које је сретао. На питање да ли је имао више талента за глуму или писање, Мирјана не може да се одлучи.

„Ја мислим да је он имао за све јако талента. И за сликање и за цртање, невероватан је био. Само је требало да то ради, а ово што се бавио глумом је чисто да би живели, знате? Јер, то је једини мој услов био да мора да ради нешто, а шта ће да ради то мене не интересује, али мора да ради стварно. И онда је он видео да све ово би било јако мучно, а на крају је ово испало јако мучно. Он никада није отишао да види шта је снимио. А да иде на пројекцију ону прву, па то је трагедија у кући. Језиво!“, препричава Мирјана Вуисић.

Осим бродова, реке, чашице и боемског друштва, волео је и децу за коју је често писао. Књижевност је била бег од глуме.

„Он је знао да је све добро одиграо, најозбиљније, а уопште га није интересовало. Аааали уопште га није интересовало. На пример, био је један филм који сам ја хтела да гледам а ја нисам успела да га одгледам, јер био код куће. Ето, тако то дође. А знате како иде цела екипа да гледа материјал, а он окрене леђа да их не гледа“, присећа се Мирјана.

Сви рукописи се тренутно налазе у Музеју књиге и путовања, али постоје назнаке да би могао да буде основан и музеј Павла Вуисића.

„У том музеју ће се наћи свакако многи предмети из његовог стана, рукописи... Овде можете видети и три његова тестамента. Наћи се један породични амбијент - Мирјана и Павле“, предочава оснивач Музеја књиге и путовања Виктор Лазић.

Последњих година живота свакодневно је писао тестаменте. Остављао их је свуда по кући, а Мирјана је сачувала три верзије. Из тестамента му је испунила тек жељу да за његову смрт нико не сазна. Павле Вуисић је сахрањен без умрлице и слике. Само уз присуство супруге и попа који није знао коме држи опело.

Један од објављених Пајиних тестамената

– Тестамент Павла Вуисића, рођеног од мајке Радмиле и оца Миша, који дана првог новембра 1982. године, при чистој свести и здравога ума саставља ову поруку. Мирјани, жени ми, све што имам за случај да одапнем, остављам, с тим да разумно распрода или отуђи имовину моју, односно своју, а ако не буде у стању да имовином располаже, да то само суд може урадити. Мирјана, ако после мене остане, има да ме сахрани са свим адетима и честима цркве православне, са шест попова да се пред мојим телом виде и чују.

Сахранити ме има у гробницу нашу, говор посмртни или слично да се чуо није. Ових шест попова, које за инат хоћу, да се оно што се око гроба ради, раде и ћуте.

Нека у себи певају. Пошто мислим мрети, што бих и онако све ово писао, још да вас замолим да ми нико никакав говора, нити једне речи не проговори, јер ћу се у гробу преврнути и не само преврнути, већ и устати из гроба да га ноћу морим и да му, њему и свима, колико их је на свету, јебем матер – .