Iguana

Кристина Пота Радуловић: Оговарање – „говор“ о себи и другима

kristina.psihoterapeut18. март 2018.

Вербална агресија је један од начина одбране када имамо осећај да не можемо да се заштитимо и да поступимо онако како бисмо желели, а оговарање је само једна од њених форми.

На тај начин вентилирамо осећај немоћи и актуелни доживљај да смо слаби и зависни, да не поседујемо снагу и моћ да нешто променимо у правцу у коме бисмо желели.

Оговарање можемо да дефинишемо као разговор о некој особи у негативном контексту, у тренутку када та особа није присутна. Када некога оговарамо, то углавном значи да са осудом и у негативном светлу коментаришемо нечији лични живот – изборе, одлуке и поступке, или ту особу као личност – њен карактер, темперамент и навике.

Шта стоји иза оговарања? Које наше потребе задовољавамо? Шта говоримо о себи када неког оговарамо?

Оговарање као начин повезивања и зближавања

За неке од нас, оговарање треће особе је доминантан начин на који успостављамо или покушавамо да успоставимо блиске релације са другим људима. Коментаришући друге у негативном светлу, на себе преузимамо улогу „праведника“ који се поверава, али истовремено и „узима у заштиту“ другу особу тако што је „упозорава“ колико је неко неадекватан, покварен или једноставно лош. На тај начин, свесно или несвесно, стварамо ситуацију ризика и рањивости, јер радимо нешто што друштво осуђује и истовремено „штитимо“ другу особу тако што јој „указујемо“ поверење тиме што је „упозоравамо какав је ко“.

Поверење и приврженост су неке од основних карактеристика међусобног повезивања две особе, а тестирају се управо у критичним ситуацијама када смо рањиви. Једна од невербалних порука коју шаљемо када оговарамо је управо та: „Ризикујем одбацивање и осуду да бих тебе заштитио од лошег света“. Ово је порука коју најчешће шаљу брижни родитељи или старатељи деци током одрастања и већина је препознаје као бригу за нашу добробит. Потенцијална опасност је управо у томе – да оговарање других људи погрешно протумачимо као бригу за нас.

Повезивање и зближавање на основу оговарања је веома условно, а тиме и изузетно крхко – траје док постоји „заједнички непријатељ“ и распрсне се оног тренутка када онај други промени мишљење, јер се на тај начин прекида и главна спона између те две особе. Реакције на овако понуђено зближавање и повезивање су најчешће реско подељене – зближавање преко оговарања треће особе привлачи људе који имају исти стил повезивања, али и изузетно одбија оне којима је оговарање неприхватљиво.

Оговарање као израз немоћи

Оговарање може да буде и израз немоћи у ситуацијама када имамо осећај да смо принуђени да трпимо нешто што бисмо најрадије избегли. Вербална агресија је један од начина одбране када имамо осећај да не можемо да се заштитимо и да поступимо онако како бисмо желели, а оговарање је само једна од њених форми. На тај начин вентилирамо осећај немоћи и актуелни доживљај да смо слаби и зависни, да не поседујемо снагу и моћ да нешто променимо у правцу у коме бисмо желели.

Иако можда доноси олакшање, а често и подршку, оговарање не доноси решење ситуације. Управо због подршке коју добијамо, постоји ризик да уђемо у улогу Жртве и да се на њу навикнемо. У улогу Жртве улазимо тако што се на почетку само жалимо, оговарамо и не предузимамо ништа. Временом се уљуљкујемо у подршку и сажаљење које добијамо од истомишљеника у нашој околини, а касније и не желимо да било шта ефикасно предузмемо. Неистомишљенике и људе који нас позивају на акцију доживљавамо као грубе и неосећајне особе које нас не разумеју. Ефикасна акција која би водила и довела до решавања проблема истовремено би значила и губитак те подршке. По тој несвесној логици, решавање проблема је равно губитку подршке и на тај начин улога Жртве за неке од нас постаје улога са којом се идентификујемо како би задржали подршку околине, а живот се своди на патњу и трпљење.

Оно што је важно да знамо, а што из улоге Жртве најчешће не видимо, је то да сажаљење није ветар у леђа, већ ветар у лице и лет у месту. Једини начин да изађемо из осећаја немоћи је да се заузмемо за себе и да истражујемо начине да истински решавамо и решимо оно што нас мучи. Тада и потреба за оговарањем из немоћи престаје.

Оговарање као израз зависти

kristina pota radulovic ogovaranje danas-678x381Оговарамо и онда када некоме завидимо на ономе што јесте и ономе што је постигао. Завист је свесност да неко ужива предности које бисмо ми желели за себе, која је болна и прожета мржњом, сматра гешталт терапеуткиња Мјуриел Шифман. Оговарање је за неке од нас најједноставније за употребу – нуди тренутно олакшање, а може да нам прибави и подршку уколико се нађемо међу истомишљеницима.

Оговарање ствара привид олакшања због емотивног пражњења и тренутног осећаја подршке и повезивања, али та подршка и то повезивање су врло условни и на изузетно климавим ногама. Оговарањем се још више заглављујемо управо у ономе из чега смо желели да изађемо, а то је интензиван осећај властите неадекватности, недовољности, инфериорности, немоћи и неуспеха.

Један од начина да изађемо из овог узнемирујућег и често болног осећаја је да се уместо на другу особу фокусирамо на себе. Да енергију коју бацамо и трошимо на оговарање, инвестирамо у себе. За почетак, да видимо наше слабе стране и осетимо шта је оно што нам недостаје. Други људи су други људи и они раде за себе. Ако је неко успешан, не мора да значи да је успешан на наш рачун зато што постиже или има оно што и ми желимо за себе. И ми имамо избора да радимо на томе да постигнемо своје циљеве и остваримо своје жеље.

Предности директног обраћања

Фриц Перлс, утемељитељ гешталт терапије, није дозвољавао причање о другој особи трећем лицу, било да је особа тренутно присутна или не. Он је сматрао да на тај начин избегавамо своја осећања и неконтролисано „лепимо“ другој особи све оно, и добро и лоше, што одбијамо да видимо и прихватимо код себе. У терапијској ситуацији, Перлс је инсистирао на директном обраћању, ја – ти говору, лицем у лице, како бисмо били свесни и у контакту са својим осећањима, а тиме и садржајима.

Свесност и контакт са собом могу да буду наш нови почетак, да осетимо шта желимо и да откривамо начине како то и да постигнемо. На тај начин почињемо да се фокусирамо на себе и да се бавимо собом. Бавећи се собом, ишчезава и бледи потреба да оговарамо, јер почињемо да стварамо оно што нам је потребно и стижемо тамо где желимо да будемо.

Ауторка је психотерапеут, клинички психолог и гешталт терапеут (Данас)