Iguana

Урбане легенде: Шуматовац

jevric-710x47509. август 2018.

Мики Брада је имао највећи телефонски именик у „Шуматовцу“. Био је први џез гитариста, али је давно оставио гитару и прешао на вињак. Заједно с креветом није прелазио педесет кила.

Често сам знао да заноћим код њега у Кнез Даниловој. Одатле смо се пешице котрљали према граду и првом пићу да се „избалансирамо“. Био је август и из Београда су отишли сви они који су имали где да оду.

Требало је преборавити дан у „Шуматовцу“, а Мики је био мајстор у томе. Увек је некоме требао нечији телефонски број. А Мики Брада их је имао све. Читав град се сливао у „Шуматовац“. Ту су договаране тезге, снимања, ту су били новинари Радио Београда, „Политике“, НИН-а, „Експреса“, ту су долазили сви чије је име значило нешто на естрадном небу. И увек је било оних које је требало афирмисати. Стизале су будуће певачице, новинарке, песникиње. Преваранти и естрадни менаџери, уредници музичких програма, фоторепортери… Дуле Дејановић, плавокоси брадати двометраш, био је међу првима које бисте срели.

У комшилуку је живео и Душан Прелевић Преле, славни певач, још бољи писац и изнад свега скандал-мајстор. Живео је „Шуматовац“ свој живот испод платана и поред музичке чесме „Два бела голуба“. С друге стране, од бетона и камена, заувек погрбљен и намрштен гледао је Моша Пијаде. Нисам сигуран да му се свиђало све што је видео. Из Загреба је долазио Жељко Малнар, с вучјаком, враћајући се с дугих путовања по афричкој дивљини. Своје жртве је ту ловио и Џара, бесмртни преварант који је организавао хуманитарне концерте да би исплатио коцкарске дугове. Једном је побегао с ловом с концерта Боре Чорбе кроз прозор вецеа, други пут је добио опкладу да ће наговорити Здравка Чолића да му пева с трешње.

Био је чак на неким изборима кандидат за председника Македоније. Јаша, Аца, Крца, Амбро и, наравно, патријарх српске поезије Брана Петровић могли су се бар једном дневно срести у „Шуматовцу“. Ту, међу сенима Боре Станковића, који је негда навраћао у „Шуматовац“, шуњали су се млади писци мислећи да се све што лети може јести. Будуће естрадне звезде на привременом раду по крчмама на Ибарској магистрали сликао је први Раде Бошњак. Он им је правио букове.

Тек после њега на ред су долазили остали. Дуле Дејановић, Мики Брада, Миша Кер, Преле и ја седели смо у хладовини. Пили смо неку ракију од отрова поскока прављену, како би то рекао Брана Петровић. Преле је у великом пићу постајао опасност за град. И себе, пре свега. Објавио је књигу о Баш Челику, по којој је снимљен „Последњи круг у Монци“. Однекуд је набавио број Чарлса Буковског и, кад би се урадио, звао га је да му прави друштв у пићу. Дао му је Господ свакакве врсте дара, а он се уништавао као да је тај дар мрзео.

Није било ноћи да негде, у неком бирцузу, не започне кавгу. На једној руци је ломећи чаше исекао тетиве. Други пут је у „Потковици“ изазвао тучу у којој му је неко разбио флашу о главу. Тако је остао без ока. Носио је црни гусарски повез преко очне дупље. (Завршио је с дијабетесом, због чега су морали да му ампутирају ноге. Седео је у фотељи с пиштољем испод себе. Али се није убио. Писао је колумне за „Курир“. Носили су му паре кући, преко пута Атељеа, а он се за тај новац трудио да се што боље уради.) Пића је иза суседног стола слао Дуле Ливац, власник ливнице из Старе Пазове. Један од првих малих привредника.

Дуле Ливац се талио с неким директором који је, кад га је Удба притиснула, све признао. И увалио Дулета Ливца. „Да ли је истина да сте Д. Т., директору фирме, давали мито како би вам обезбедио посао?“ „Какво мито, друже судија?! Живу лову, живу лову… Шта ви мислите, како се набављају послови?“ Добио је две године. Али Дуле Ливац је имао живу лову, имао је суварак. Одмах му је затворска казна преполовљена, на годину дана. Шест месеци му је смањио управник затвора, а онда је Дуле Ливац добио да ложи котларницу неког суда. У Падињак је одлазио само на спавање. Али ни ту није крај приче о Дулету Ливцу.

Платио је Шиптара који је ложио угаљ у суду, а он је у робијашком оделу седео у „Шуматовцу“ за истим асталом и регуларно завршавао послове. У Падињак је на конак стизао таксијем. „Кад пије Дуле Ливац, и браћа његова морају да пију!“ Миша Кер је дошао с Прелетом, а ја сам га знао само из виђења. Нисам знао ништа више о њему осим да је пријатељ мојих пријатеља, мада ме није ни интересовало. Испричао сам један мастан виц, морбидан, о Титовој нози. Тито је у то време умирао.

Миша Кер је устао и извадио службену легитимацију. Устао сам и ја. Више мртав него жив. Три месеца сам прошле године провео у затвору. Зар опет?! Миша Кер ми је, док су се за столом подгуркивали, наредио да понављам за њим: „Кају се Руси због Чешке, Кају се људи због грешке, А ја се кајем због једног вица, који размишљајући левим јајцем испричах пред полицајцем.“

Поновио сам без грешке док су десперадоси умирали од смеха. И никад више нисам ту песму заборавио. Миша Кер је на Теразијама преко пута „Москве“ држао, као пензос, кафић „Библиотека“. И док сам одлазио код њега, увек је проверавао да ли сам песму заборавио. Пиће је, наравно, било фрај!

Небојша Јеврић (Експрес)