Iguana

„Македонско искуство“ у кривом огледалу - Поводом текста Чедомира Антића

21. фебруар 2017.

21.02 milutinПоводом текста Чедомира Антића, Политика 13. фебруар 2017. „Македонско искуство“ - реаговање које уредништво листа није желео да објави.

Попут већ неколико пута различитим поводима изнете рецептуре ретуширања чињеница о реалном стању и положају Срба у Македонији, историчар Чедомир Антић, из њему знаних разлога, и у делу најновијег текста „Македонско искуство“, поново манипулише „доказима“ статуса дела нашег народа у овој земљи.

Под утисцима са Светосавске академије у Скопљу, где је поново био један од беседника, износи властита запажања. То је наравно у реду и легитимно за лични визуру. Но, да ли свесно или (не)наменски тек багателише сурову истину да као ретко где у свету, Срби у Македонији, практично, готово без литургијског и црквеног спомињања Светитеља, пуну деценију „славе“ национални празник Св. Саве. у њега се ето, свејдно куну и они с правом и они без части и два прста образа да то чине. Шта верујући Срби имају од националног празника када немају могућности ни права на Литургијско праослављање светитеља, а ни на сам одлазак на ту свечаност ако нису „под контролом“ лидера српске странке у власти. Када ни један Србин нема где да се на тај дан причести у канонској цркви, не рачунајући илегалне катакомбе у 21. веку, где су Срби такође ретки.

Да ли је за дику обележавање дана Св. Саве, са најважнијим званицама из врха државне власти због којих Срби и не могу литургијски у канонској цркви да славе дан свог просветитеља, првог архиепископа Српске православне цркве? Зашто Антићу, на пример, није било чудно што се ту крај њега у првом реду није нашло место и за неког црквеног великодостојника. Зашто на пример, није било „архиепископа Јована шестог“, како је ословљавао у својим текстовима поглавара канонске, али од државне администрације у Скопљу нерегистроване Православне охридске архиепископије СПЦ?

Не улазећи у позадину побуда за изношење дозираних примера за тезе о „македонском искуству“, на примеру Срба, истине ради ваља се дотакнути конкретних питања. „Захваљујући преданом раду Демократске партије Срба у Македонији и других народних установа, и као последица јединства и свести о томе шта изабрани народни представници треба да раде, Срби су успели, без обзира на стране притиске и деценијско непријатељство према њима и Србији, да остваре споразум са званичном Македонијом“, наводи Антић. Тај „предани рад“ странке, за деценију и по, искључиво у владајућој коалицији најпре са СДСМ, па потом са ВМРО ДПМНЕ, апсолутно нема никакве додирне тачке ни са „јединством и свешћу“ ни са резултатима рада са „другим народним установама“. Једноставно тога нема, напротив. А, српска национална права у Македонији су призната у мери као и свим осталим мањинским заједницама, на уставним основама Оквирног споразума из 2001. као резултат документа о миру после албанске оружане побуне.

Истина је да је лидер поменуте странке посланик у Собрању 14 година. „Ако је Македонија, под притисцима САД, Британије и Немачке, и деловала против Србије, постојао је макар Иван Стоилковић да у Собрању гласа против признања независности „Репубљик Косова“ и против срамотне декларације о злочину у Сребреници...“, конастатује аутор. Но, позната је истина и да је за то време, по званичним извештајима скупштинског билтена „Мој посланик“, забележио „учинак“ активношћу раван - нули. И на пленарним седницама и на скупштинским телима.

Тачно је да је „српски језик постао један од службених у појединим општинама“, међу којима је и Куманово, Старо Нагоричане. Али, како. У општинском већу те комуне одборници странке пропагандискички хваљеног лидера су најпре морали да гласају против тог предлога, јер је поднет од опозиционих саветника Срба, баш као и у Куманову. Е, предлог је прошао потом тек када то поднесе „релевантна странка“... „ДПСМ је део владе, њихови представници су директори у појединим важним јавним предузећима“. И, то је тачно, али ту нема знака једнакости са укупним правима Срба, јер се ради о користи интересне групе око лидера. Сви други су једноставно елиминисани јер „нису под контролом“.

Поред обесправљеноности за слободу вероисповести, коју гарантује Европска конвенција о људским правима, ратификована и од Македоније, овдашњим Србима, као једином народу у Европи, узурпиране су древне светиње. Упркос тој слици за пример хармоније о којој пише Антић, пренебрегава чињенице о тужном стању у образовању Срба, сведеног на пуку симболику, (око 150 основаца у три преостале школе са одељењима на српском учи на матерњем, а у средњим школама ни један) култури, информисању... Зашто је, на пример, емисија на српском језику „Видик“ на Јавном информативном сервису МРТВ, годинама сведена на пуки билтен ДПСМ и у јавности служи за подсмех?

Свакако за похвалу је што се на пруженом простору у Политици Антић често бави анализама стања Срба у расејању па и у Македонији. Али, приступ и употреба показатеља ваљда треба да буду објективни и засновани на реалности без рекламерског бојења у било чију корист. Ваљда би пред истином требали да будемо сви равноправни макар о Светом Сави.

Милутин Станчић