Iguana

Културу убија партизација

25.04.2017 MILISAV25. април 2017.

Култура је у тесној вези са благостањем и слободом једног друштва.

Чак теснијој са слободом.

Слобода je кисеоник културе, а култура је мера присуства слободе.

Тамо где нема културе или је она маргинализована, знајте да је у питању друштво бахате и неконтролисане власти, социјалне неправде, корупције, криминала, беде, најцрњег примитивизма...

На жалост, ми смо већ годинама далеко од друштва благостања и слободе. Ситуација постаје депресивна.

Културу, и не само њу, гуши и убија партизација. Јер култура је нешто више од дневне политике. Почива на трајнијим вредностима, свакако не на плакатским, пропагандним. Култури треба да служи дневна политика, а не обрнуто.

Фамозна департизација културе, стално најављивана а никад спроведена, подразумева да се креирање културне политике и руковођење културним институцијама мора препустити људима примереног знања и памети.

Чак и у време комунизма, власт је знала да многе културне институције препусти стручњацима а не лојалним члановима партије. Култура није место за ухлебљење партијских кадрова. Рад свих културних институција мора бити изложен непрестаном мониторингу јавности.

Предуслов за то је друштво са изграђеним институцијама и механизмима слободног говора и мишљења. Нема културе уколико вам над главом висе маказе цензуре, видљиве или невидљиве. Нема културе уколико живите у земљи у којој власт своје критичаре провлачи кроз канализацију идеолошких билтена.

Нема културе уколико млади одрастају у атмосфери несигурности и страха.

У данашњој причи о култури као да нема ничег новог. Слична је причама које сам чуо и пре педесетак година. И ова се своди на преклињање, запомагање, кукњаву, просјачко тражење милостиње...

И проблеми нису нови. Као и следећа два о којима ћу говорити.

Први се тиче лектората српског језика на славистичким катедрама у свету. Готово да су нестали. Српски језик се све ређе предаје у свету. За разлику од хрватског и новонасталих језика са тла бивше Југославије.

Наша власт никад није препознала чињеницу да су лекторати српског језика ширили најпозитивнији имиџ наше земље у свету. Није, јер је лекторати нису занимали. Нису баш неко место за партијску пропаганду. И у лекторатима нису могли да се запошљавају апаратчици већ људи од талента и знања за тај посао, какви су били, рецимо, Данило Киш и Милован Данојлић.

Наши лекторати често су обављали посао који је у надлежности наших амбасада. Али на места аташеа за културу и штампу у амбасадама не доводе се познати новинари, сликари, писци већ људи по партијским заслугама и рођачким везама.

Та места коштају пара и пара, на жалост то су улудо страћене паре. Ниједној власти није пало на памет да за та радна места доведе људе изабране на конкурсу! Није ни могла, јер такав конкурс никад није расписала! И не чуди што се у нашој дипломатији појављују и старлете.

Култура је тесно повезана и са образовањем. А наш образовни систем опет је прича за себе. Поприлично тужна и болна. Тај систем, који је постао машина за згртање пара од несрећних студената, више подрива него што подупире културу. Дезавуише знање и рад а промовише интелектуални хоштеплерај.

У стварању друштва благостања и слободе, култура – јасно је – има непроцењиву улогу. У крајњем случају, култура је последња брана пред најездом новог варваризма, који овај свет може учинити још горим и неподношљивијим за живљење.

Милисав Савић, писац (Политика)