Iguana

Смисао Видовдана

30.06.2017 Ljubivoje-Stojanovic30. јун 2017.

 

Сваке године на Видовдан промишљамо и проживљавамо стварност постојања на различите начине. Питања се из године у годину умножавају, док се све чешће избегава искрено тражење и прихватање одговора. То покреће многе поделе и доводи до безнађа и сукоба.

Најтрагичније последице очитавају се у сукобу "земаљског" и "небеског" или у неспремности да се успоставе добре корелације историје и есхатологије, времена и вечности. Свако је у рову својих површности и једностраности, заточен потребом да се надмеће са неистомишљеницима по сваку цену и до истребљења.

Тако су створене групе које се међусобно презиру и проклињу ословљавајући једни друге тешким именима. Две кључне речи постају "издајство" и "проклетство", што доводи до отуђења многих од видовданске смислене логике у безнађе страха од "кнежеве клетве". То у даљим токовима самоускраћивања посебно обесхрабрује неке вернике који не могу да виде лепоту Васкрса због тугоморе Великог петка. Обузима их мржња према другим и другачијим.

Оно што никако не би требало да се превиди јесте чињеница да је Светог Лазара Косовског покренула љубав према Христу, а не мржња према Мурату. Шта је покренуло Мурата, само Бог и он знају! Нагон за отимањем и присвајањем туђег код њега је непорецив, али бавити се даље његовим стањем и разлозима значило би одустајање од вере и поистовећивање са њим.

Да би све ово било јасно, потребно је разумети поруке мудрих стихова у којима песник слави и хвали честитога кнеза Лазу који исповеда живу веру речима: "Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!" Овде се добро види историјски и есхатолошки оптимизам. Тако нешто никако не изражавају речи из каснијег историјског периода: "Боље рат него пакт, боље гроб него роб!", јер пркос и инат призивања сукоба не могу бити стваралачке одреднице мирољубиве коегзистенције.

Да би нам све било јасније, потребно је промислити речи: "Видовдане, мој очињи виде, тобом видим што други не виде!" Шта би, заправо, требало да видимо на Видовдан? Да ли само историјске чињенице проглашења победника и пораженог са нагоном за непрекидном осветом? Никако то и нипошто тако! Умесније и сврсисходније би било да се потрудимо да ставимо у добар контекст историју и есхатологију без једностраног пренаглашавања било ког од та два феномена нашег постојања. Тада ћемо видети да то није само сукоб две војске који се исцрпљује анализом војничких стратегија, реч је о суочењу два концепта вере, као што у своје време није Каин победио Авеља убијањем него је обесмислио лепоту живота насиљем. Авељ је "поражен", прекинуто је његово историјско трајање, али му није одузета вечност. Каин је у моменту насилно одузео живот своме брату, али после тога сам је своје историјско постојање обесмислио, умирао је у себи до краја живота. Његова смрт је историјски дуготрајнија и неугасива је бол и рана у њему, што је случај са свим човекоубицама ако имају имало савести. То би требало да буде главна тема за размишљање у свим историјским покушајима помирења и превазилажења сукоба. Јер човек ако не победи у себи страхове од других и другачијих и не уклони из себе егзистенцијалне вакууме, увек се опредељује за обрачунавање и освету.

Света кнегиња Милица показала је зрелост у вери и храброст у животу, прихватила је жртву као меру постојања, сину погинулог окупатора дала је за жену своју кћер. Није дозволила да је надвлада туга и нагон за осветом, и поступајући тако није издала ни Христа ни Лазара. Њена мудрост је у томе што није изабрала инат по систему "боље гроб него роб", показала је здраву веру знајући да су "све силе за време". Уложила је у историју не негирајући вечност, јер је попут Праведног Јова знала да стрпљењем покаже зрелост наде и сигурност уверења. Није се безнадежно јуначила и због тога је показала стварну храброст, као што су касније то показали српски патријарси у великим сеобама. То је здрава логика по којој човек расуђује да никако не сме чинити ништа безглаво у стању саможивости и жеље да само он и његове идеје буду признате од свих по цену безбројних жртава. То нису ни мудри ни храбри људи већ самодовољни егоисти који не виде ни време ни вечност како треба.

Свети кнез Лазар је својом жртвеном љубављу на Косову охрабрио Милицу да чини што је чинила. Он је са својим саборцима показао пуноћу јеванђелског себедавања без двоумљења. То није корак колективног самоуништења већ залог за победу живота над смрћу, смисла над бесмислом, љубави над мржњом. Тај догађај мерен бројем жртава је трагедија за све народе и сваку веру, али може бити покретач нових и бољих односа међу људима ако му приступимо без предрасуда и без потребе за новим обрачунавањима. Ми православни хришћани позвани смо да промовишемо безусловно човекољубље које сведочи наше богољубље. Определимо се за љубав и праштање као почетак победе над самим собом. Тада ћемо уклонити из себе сваку потребу да једни друге поражавамо.

Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј (Новости)