Iguana

„Ставови“ храбрих српских ћутолога

18.07.2017 dragan milosavljevic31, јул 2017.

У претходна два текста објављена на сајту Споне постављао сам питања на која, можда, ни сам немам потпун, прави и искрен одговор. Зато се нисам превише чудио коментарима типа: „шта то причаш човече“, „е, јеси богами патетичан“, „баш си смешан и јадан“, или „не разумем зашто си ово написао, потпуно је непотребно“.

Било је и неких похвала, пар понуда за пријатељство на ФБ, нешто мало сажаљевања за наивчину и будалу, као и занимљивих примедби да су одговори „јасни“ и „очигледни“, а то што их ја у свом бунилу не капирам, ипак претставља само и једино мој проблем. Добро. Могу да разумем такве реакције.

Многима се не допада кад их неко подсети да су изабрали храбро ћутање уместо да „лармају о свом српству“, не воле кад неко уопште и покуша да бар мало таласа. У жабокречини недоречених идентитета је тако фино и мирно, а грижа савести се лечи скривеном заставом испод кревета у спаваћој соби и малим амблемом са четири оцила у свежњу кључева, коју сваког јутра излазећи на посао стави господин у џеп панталона, или дама у брендирану ташну купљену на попусту управо можда у том дивном и (тихо реци да те не чују) „нашем“ Београду.

Јер то смо ми зар не? Срби. Србенде. Србадија. Чудновати, контроверзни, парадоксални, пословично храбри, кукавице на точкићу, разочарани од свега што се десило у задњих 27 година, сити од политике, јавно либерални, тајни обожаваоци старих нарави, дични на порекло, осрамоћени као нација не знајући тачно како, када, зашто, од кога дођавола? Да не улазимо сад у неке историјске недоречености јер никад не знаш да ли је Србин са којим причаш поносни син партизана, или честити унук четника, кога више воли - краља уједињитеља или Јосипа Броза, да ли мисли да је Милошевић крив за све. Или, да је добро што су укебали Ђииђића, обожава ли Вучића, или чека да се Јеремић већ једном разгоропади и на крају, а то је најважније ових дана, да ли је Србин пред тобом срцем и душом за Русију, или само броји време до уласка у ЕУ, па и у НАТО, што да не.

Још боље, колико од нас овде у сунчаној земљи здушно навија да Србија заувек буде уз братску Русију, али Македонија може слободно у НАТО јер, шта да се ради, Србијанцима је тамо горе лакше, ми овде морамо да делимо земљу са Македонцима, Албанцима, Турцима, Власима, Бошњацима па онда је ипак сигурније кад нас „велики брат“ преко баре чува.

Заиста, имамо ли ми овде икакав заједнички став о нечему? Против дефилеа америчких војника неки дан у Скопљу и очитог убрзања пута ка алијанси, изјаснили су се једино неки ултралевичарски ликови, романтчни обожаваоци Маркса и Лењина, недозрели пацифисти и наивчине без компаса у свету реал-политике. А добро, шта мисле Срби о томе? Не Србијанци, него Срби ту, овде у Македонији, 40 хиљада храбро скривених у гужви грађанства и јефтине демагогије. Имамо ли некакав заједнички став по овом изузетно важном питању? Некакав национални консензус, нешто што се подразумева као тачка око које се ако не сви онда бар већина нас слаже? Да ли је став Стоиљковића наш заједнички став. Милетића? Ових нових, не знам им име и адресу али знам да су у власти? Срба има колико хоћеш у СДСМ, у ВМРО-ДПМНЕ, код социјалиста, либералдемократа. Да ли се они слажу са својим матичним странкама око питања која њих као нацију сасвим другачије дирају него рецимо Македонце?

Шта ми мислимо о Споразуму пријатељства и добросуседства Македоније са Бугарском? Треба ли Македонији један такав документ и са Србијом? Јел се слажемо што је влада у Скопљу признала „независно Косово“? Или слежемо раменима. „Морало је тако друшкане, силна их сила приморала“ – констатујемо тобоже потиштени док са пријатељем Македонцем гледамо вести на теве-у а он, мало припит и мало бесан, закључује да су „политичари стока и да је све отишло у материну...“ И ми га као сада тешимо....

Не мислим да је неопходно стварати некакав свесрпски савез у земљи који би давао упутства или шта више, наређивао што и како треба Срби у Македонији да мисле о неким битним стварима. Ми нисмо такви. Волимо личну аутономију, дичимо се што смо независни у погледу става и принципа. Јесмо зар не? И добро је што смо такви. Али, зар не би требало да се бар мало, у неком најосновнијем смислу те речи, сложимо по питањима која се тичу свих нас и од којих на крају крајева зависи наша и будућнсот наше деце? Хм. Можда булазним. Можда не знам шта причам. Па зар нисам писао пре да ми уопше не знамо да ли смо Срби, да ли смо пола, или само једну четвртину српске крви, да не знамо чак ни шта да напишемо у формулару под одредницом „НАЦИОНАЛНОСТ“.

Па како онда да такви, неопредељени и незинтересоавни, стварамо заједнички став о било чему? Немам појма стварно. Али питам и даље. Јер питати је још увек слободно, а одговори, како се чини, изгледа уопште и неће стићи. Сем оних да сам смешан и патетичан. Што је у неком смислу и тачно. И поносим се тиме.

Драган Милосављевић