Iguana

Илиндан у банана републици

02.08.2017 vankovska02. август 2017.

У бури реакција поводом билатералног споразума са Бугарском, пала ми је у очи, једна, која у једној реченици (т.ј. Фејсбук статус) сажима апсурд садржан у акту: „Шта тражи термин историја, а још мање заједничка историја, у добросуседском договору 21. века? Од политичара заглављених у 19. век, патимо“.

Кроз призму модерних међународних односа, договор који „регулише“ односе који су одавно апсолвирана тема међу чланицама ОУН, али и многих других међународних организација, у најмању руку је опсолентан. Он, „скоро перфектно“, да цитирам премијера, уређује ствари које одавно нису никакав проблем чак ни међу ове две државе. Био би он, и смешан, да није, ово, сасвим асиметричан договор, у који се као кукавичја јаја, подмеђу, оне ствари, које их боле још од поништења Сан Стефанске Бугарске. Ваљда мисле да разуман човек неће приметити сву перфидију и перверзију с којом већи брат налаже млађем, да буде послушан, иначе – неће бити ништа од НАТО и ЕУ (као да само од њих зависи!).

Са пријатељима као што сте ви, не требају нам непријатељи. Уговор је мала политичка (националистичка) победа Бугарске, нешто са чим ће Борисов моћи да подгрева националистичке страсти, кад веђ није у могуђности да побољша благостање својих сиромашних грађана. За грађане Македоније он је спакован како (прилично велика) шеђерна лажа, јер је само обланда, која крије „ђавола у детаљима“, оног о непризнавању не само македонске нације и јазика, већ још важније – македонске мањине.
Македонска влада у тајним преговорима у Софији, а можа и на неком дугом месту, као и на тајној вечери у скупштини, сагласила се да заобиђе не само Устав, него и чињеницу да Бугарска крши међународно право, у делу заштитите мањинских права. Формула је једноставна: ако смо исто, ако не постоји македонски народ, онда нема ни заштите мањине непостојеће нације. И разуме се, то није ништа ново, нити је непознаница за Брисел и Вашингтон. И суд у Стразбуру је добро упознат са демократским „постигнућима“ Бугарске на том плану. Али, геополитички интереси надвладавају људска права и правду. Већ је и патетично понављати причу о двојним стандардима. Ако се констатује да је Македонија буквално уцењена (све њене владе), одмах вам цитирају Тукидида: мођни раде што желе, слаби трпе што морају. Подсетиће вас да Брисел прати са великом радошђу, кораке од седам миља, Зорана Заева. Најреалније, ако емоције оставимо по страни, неће се десити, ништа: политичке врхушке одувек су знале и да се посвађају и да се помире, у име својих грађана, које нису удостојили, комплетном информацијом све до „пет до дванаест“, кад ће да их ставе пред свршен чин. Стереотипи и предрасуде не само што ће остати дубоко усађени, него ће још и процветати.

Због националистичког слепила могуће је да не видимо нешто много важније. Две (европске?) владе залажу се за санкционисање мисли (злу мисао/злонамеру код појединаца!?), као и за ревидирање историје. На памет пада, епизода ретуширања фотографије са које се бришу неподобни из „Књиге смеха и заборава“, Милана Кундере. Пре него што се прихвате, читанке и образовања, већ су почели да дељу спомен-плоче народних хероја у Другом светском рату. Оно што треба да плаши оба народа јесте стаљинов шинељ из којег излазе љубљене вође.

Највише емоција покренуло је питање заједничке прославе Илиндана, других празника и видних особа. Ово захтева држава, чији највећи национални празник, јесте повезан за уговор из Сан Стефана, са којим би Бугарска добила територију Македоноје, и поред тога што никад није ступио на снагу. Овде, се опет, верује на слепо у аутентичност (иначе, предивног текста) Крушевског манифеста, и поред тога што је био написан две деценије након устанка.

Илиндан је скоро искључиво македонски симбол, и поред тога што су још у оно време идеолози устанка промовисали шире значење речи „македонски/Македонци“ (у политичком и грађанском смислу, а не етничком). И стално помирујемо две непомирљиве чињенице: у исто време се на Делчева гледа као на апостола македонскае борбе, и поред тога што је био против исхитреног устанка, и прославља се оно што је он хтео да заустави (дајући свој живот) и шта је довело до великог страдање цивила. Бугари ће на Илиндан дефакто славити предају македонске браће (1903. су их пустили да изгину, а 40-тих година су их окупирали и вршили злочине. Ми славимо један пораз (а нисмо ни једини у региону, од Косовске битке, до оне за Вуковар) и једну победу (АСНОМ).

Али, наша највећа срамота и пораз, за оба Илиндана, јесте лик денашње Македоније, посвађане и девастиране због накарадности и корумпираности вождова-слепаца који нас упорно воде у провалију. Сетите се кад сте последњи пут били сређни и поносни, за време празника. Дали вам пролазе жмарци пред оном старомодном сценографијом и још стерилнијих говора безидејних политичара, који се ротирају из Скопља у Крушево и новокомпоновано (и запуштено) Пелинце? Да би циркус био већи ту су сад и они комични фалангисти, поред коњаника. Четврт века очаја и назадовања саздали су аномију и апатичан народ, кога толико много "обичаат" и Бугари и наше вођe, али који већ одавно, нит над мртвим плаче, нит се живом радује.

На Мечкином Камену, Борисов може рећи шта год пожели, неће бити никог да га чује, најамње „заблудели Македонци“, који имају своје проблеме. Талат, и сам устаник из 2001, јесте прави човек за главни говор. То шта ће се најверојатније обратити, и на албанском, биће само јефтин штос пре локалних избора. Остаје чињеница да Албанци "поштују овај македонски празник, али га не славе“, без обзира на лепу поруку Манифеста и АСНОМ-а. Оно што би тебало највише да узнемири, није овај ритуал пред људима транспортованим партиским аутобусима, већ то што се Струга и даље гуши у дивљој депонији, а у гостиварском крају умиру од епидемије, чији изазивач, гурају под тепих све владе. Умире се као за време Илиндана, од прљавштине, неукости, од недостатка инфраструктуре или здравствене културе и заштите. И шта има ту да се слави? Ако нам нешто, није јасно, министар Таравари ће нас послати психијатару - и решен случај!

Пре Илиндана америчка војска улази у земљу и излаже оружје смрти испред наше деце, баш испред Порте Македонија! Ако су Илинденци гинули за ослобођење од једне империје, за најнапредније идеје тог времена, њихови потомци су спремни да гину за неку другу империју, правећи од државе банана-републику. Зашто да не рехабилитујемо Бугаре за окупацију, кад смо сад, и сами саучесници у америчким окупационим подухватима? Иначе, име војне вежбе (Dragoon Guardian) само за себе говори: у енглеском језику, као глагол, реч драгон значи прогонити, вршити принуду, опресију војном силом.

Биљана Ванковска (Нова Македонија)