Iguana

Опаснa времeна – Тероризaм као феномен данашњице

22. август 2017.

22.08 dobra-701x477Тероризам. Реч која се вероватно највише понављалала у задњих 20 година. Раније, то је било другачије. Десетак пута годишње. Па онда једном недељно. И сада већ, на сваких неколико сати. Нови напади, нова грозоморна убиства. Суровост незамисливих пропорција.

Страшан, далек, а опет близак. Тајанствен, па ипак тако очигледан. Западна цивилизација у својој драматичној историји је ратовала са свим могућим непријатељима, али је судбина хтела да се управо у време зенита њене апсолутне доминације ухвати у коштац са ривалом без боје и облика, са противником који не признаје правила игре, способан да се свему прилагоди, одлучан, крвожедан и неухватљив.

Иако се углавном повезује са модерним исламистичким екстремизмом, тероризам није измишљен у нашим временима. Не, он је као друштвени феномен у извесном смислу стар колико и људски род, али никада до сада се није манифестовао на толико константан и ноторан начин. Интересантно, први покушај у рату против тероризма је направљен тек 1934.године, након убиства српског и југословенског краља Александра Првог у Марсељу, када је Француска влада предложила стварање Међународног кривичног суда, а ондашња Лига народа је одлучила да оснује екпсертски комитет који је написао нацрт-текст Конвенције о спречавању тероризма. Данас се проучава у неколико научних дисциплина, али још увек нису у стању да га коначно дефинишу.

Ради се пре свега о злочину којег обухвата Међународно кривично право, заједно са злочинима против човечности, ратним злочинима, геноцидом, агресијом и тако даље. Различите дефиниције се слажу да је тероризам по својој суштини напад на фундаменталне вредности и принципе на којима су засноване Уједињене нације, односно да су акције, методе и пракса тероризма у супротности са циљевима и принципима УН. И управо због тога су све државе чланице Светске заједнице номинално обавезани да ратују са њим, мада је и више него очигледно да одређене земље, не само што му се не супростављају него чак и активно помажу терористичке групације.
Тероризам је контрадикторан у суштини и мења своје циљевe зависно од политичких или економских услова, религије, традиције, етничког и социјалног састава грађана у датој држави или региону. Политички моменат је свакако најбитнији и можда због тога амерички Стејт Департмент тероризам дефинише као „предоминантно политички мотивисано насиље према невојничким циљевима“, док га ФБИ сматра „насиљем против лица и добара, или претња да ће такво насиље бити извршено да би се застрашили држава или јавност и промовисали политички, социјални и идеолошки циљеви“.

У новије време, његовом интернационалном експанзијом, појавио се и термин „супертероризам“. Овај термин се веже углавном за култове и религијске групе, чији су чланови врхунски обучени, мотивисани и одлучни, а њихов циљ је добити, по сваку цену, оружје за масовно уништавање које би у датом тренутко било и употребљено без никаквих дилема и скрупула.

Када погледамо кроз призму последица по читав свет, свакако најпознатији терористички напад јесте онај из 11. септембра 2001. када су исламистички екстремисти, са претходно киднапираним авионима, ударили у куле близнакиње Светског тржног центра у Њујорку и у згради Пентагона у Вашингтону. У нападу без преседана погинуло је око три хиљаде људи а амерички национални понос је био тешко уздрман. Скоро одмах након удара у Сједињеним Америчким Државама су ступили екстремни антитерористички закони, а ондаши председник Џорџ Буш млађи је објавио рат глобалном тероризму, извршивши инвазију најпре на Авганистан а недуго затим и на Ирак. Такође, увео је праксу ракетних удара против потенцијалних терористичких мета било кад и на било ком месту на кугли земаљској. Током инвазија на Блиском истоку и у разним антитерористичким операцијама убиено је на десетине хиљада терориста, али у исто време, погинуло је стотине хиљаде цивила, жене и деца, којих равнодушна антитерористичка статистика редовно трпа у графи – колатерална штета.

Са невероватно бруталним акцијама терориста суочила се и Русија, али два су посебно моћно деловала на руско национално ткиво. Напад у школи у Беслану септембра 2004. када су исламисти најпре држали као таоце, а затим побили око 350 људи, углавном децу, њихови родитељи и професори, као и акција у позоришту Дубравка у Москви 2002, када су опет исламистички фанатици са Кавказа држали 900 таоца, а у лоше организованој акцију спасавања су поред терориста погинули и неколико десетака цивила. Председник Владимир Путин је упутио недвосмислену претњу да ће Русија уништити тероризам не само у свом дворишту него свуда по планети, користећи притом сва расположива средства и могућности. Као рефлексија датог обећања, Русија данас ратује у Сирији, оперативно помаже земље попут Ирака, Ирана и Египта које имају великих проблема са тероризмом и наравно, константно напада чеченске екстремисте у ширем реону Кавказа.

Европа је са своје стране, не без сарказма речено, дуго времена глумила индиферентност према терористичкој претњи. Наравно, то не значи да стари континент није и раније био жртва разноразних екстремиста. Поменимо рушење „боинга 747“ изнад Ирске, 23 јула 1985 године, када је погинуло 329 људи. Или инцидент изнад Локербија у Шкотској када је у сличном нападу умрло 270 људи. Још увек се сећамо терористичких акција Баден Мајнхофа, Црвених бригади, као и бројна убиства извршена од стране ЕТА и ИРА. Било је много жртава али ипак, мете по правилу су били политичари, индустријалци, судије, полицајци и војници, дакле преставници омрзнутог естаблишмента, а не обични, невини цивили. Данас је међутим слика потпуно другачија. Страдају жене и деца док се возе у аутобус или метро, млади људи на концерту, верници на миси у црквама.

Више не пролази теза познатог научника Брајана Џенкинса да „њима не требају велике жртве, веђ им треба велика публика“. Број напада и жртава у њима је скоро па ист као у седамдесетим и осамдесетим годинама прошлог века, али је приступ другачији. Данас жртва може бити свако. Терористима сада сметају сви, они желе мртве људе на улици и немају милости према никоме. Притом, чињеница је да највечи проценат напада врше исламистички фанатици и ћелије Исламске државе и Ал Каиде, али будимо фер, они нису усамљени у спровођењу психопатолошких идеологија. Ако су у нападима Ал Каиде на жељезнице у Мадриду (2004 године) и Лондону (2005 године) страдало преко 250 људи, поменимо ипак неонацисту Андреса Брејвика који је на острову Утоја и у Ослу побио скоро 80 људи, само зато што је влада у Норвешкој била по његовом мишљењу сувише левичарска. И шта се десило? Добио је свега 21 годину затвора и још редовно гњави свет својим тужбалицама о једноличном јеловнику и недостатку интернета у његовој ђелији, која по балканским стандардима уствари потсећа на лепо сређену хотелску собу.

Акције екстремиста још су додатно учестале након доласка огромног броја избелица са Блиског истока. Уз несрећнике који беже од ратних сукоба, у Европи су стигли потенцијални извршиоци напада као оних из Париза (2015 ,130 људи), Нице (2014, 86 жртава), Брисела (2016, 32 убијених), Стокхолма (2017, петоро мртвих), Манчестера (2017, 22 жртве), Берлина, (2016, 12 погинулих), или сада актуелног у Барселони где је страдало 14 недужних цивила. Опасност је свуда, на сваком кораку, а страх се шири као средњовековна куга. Ипак, оно што се дешава у Европи је мачји кашаљ уколико направимо поређење са кампањом системског тероризма у Сирији, Ираку, Египту, Јемену, Нигерији, Сомалији, Судану... Први пут у историји је једна терористичка организација основала свој „калифат“ и то на релативно великом простору Сирије и Ирака, где је спроводила и још увек спроводи политику бесомучног насиља и бруталног кажњавања сваком ко се усуди да противречи њиховој болесној теолошкој доктрини.

Које је и да ли уопште постоји решење за овај проблем? Још увек не постоји одговор на ово питање. Експерти се слажу да је потребна едукација, упоран рад, пре свега са младим људима, борба против предрасуда и наравно истребљење непоправљивих злочинаца. Лако је у теорији, мало теже у пракси. Посебно јер „модерни“ тероризам иде у корак са временом, брилијантно користи друштвене мреже да би ловио нове следбенике, разбацује се новцем и успешно шири болесну пропаганду искривљеног погледа на свет. Пре пар година је један немачки дипломата иронично рекао да ће Европа једноставно морати да прихвати тероризам као нешто скоро нормално, јер ће он бити присутан још дуго, дуго времена. Сложићете се, нимало утешна прогноза. Можда је заиста управо наступило његово време.

Драган Милосављевић