Iguana

Иван Ловреновић: Нахија Сарајево

ivan lovrenovic privatni Arhiv22. фебруар 2018.

Поразна је и понижавајућа одлука надлежне комисије Градскога вијећа Сарајева да Орхан Памук, велики турски и свјетски писац, добитник Нобелове награде за књижевност, не буде проглашен почасним грађанином града Сарајева.

Још је поразнији начин на који се дошло до такве одлуке: најприје је споменута комисија једногласно (свих седам чланова) прихватила приједлог издавачке куће Буyбоок да се Памуку додијели звање почаснога грађанина Сарајева, потом је иста комисија властиту одлуку погазила тијесном већином гласова (4: 3). Без увјерљивога демантија из Изетбеговићеве странке (СДА), јавност је вишеструко опслужена тврдњама да је до тога срамног опозивања властите одлуке дошло по директиви из централе СДА а преко њезинога градоначелника Абдулаха Скаке.

А о разлозима већ сви све знају: Орхан Памук је непоћудан Ердогану и његовом репресивном режиму у Турској, а Изетбеговић према Ердогану има велике обавезе, по неким коментаторима управо вазалске. Један од њих рећи ће: „СДА је дебело задужена код турске АК партије, па лети да испуни преузета задужења. Тако смо за неколико половних трамваја, за неколицину споменика и за једну серију (турска тв-серија о Алији Изетбеговићу, оп. а.), продали образ Сарајева, те од некадашњег шехера, од олимпијског града и мале метрополе, спадосмо на варош, а од кантона добисмо нахију.“

Било би не само занимљиво него чињенично и документарно важно знати којих четверо чланова комисије је дало глас за другу одлуку, а које троје је имало срца да покуша спријечити Градско вијеће да нанесе ову грдну срамоту своме граду и његовим грађанима. И да сачува властити образ. Ево имена свих чланова те комисије за избор и именовања: Вибор Ханџић (Наша странка), Мира Јурић (УСД), Велија Катица, предсједник комисије (СДА), Теа Мушић, замјеник предсједника комисије (СББ), Срђан Срдић (Клуб самосталних градских вијећника Срдић), Дадо Стојнић (Клуб самосталних градских вијећника Срдић), Мирослав Живановић (СДП).

Да, све је то поразно и понижавајуће. Али је и злослутно. Такви случајеви и начини, наиме, припадају режимима и системима које сврставамо у репресивне, затворене, једноумне, недемократске. У бившој Југославији, једнопартијској и идеолошки монолитној, било их је много, у разним варијацијама. Мирку Ковачу, на примјер, 1971. године по одлуци стручнога жирија припала је награда „Милован Глишић“ за књигу новела Ране Луке Мештревића. Но, потом су књигу ишчитали партијски стручњаци, те је награда аутору одузета, уз опаке идеолошке осуде, а књига повучена из свих књижара и библиотека. Треба ли рећи да данас више нитко нема појма о фигурама и именима која су тада одлучивали о судбини књиге и аутора, а да име Мирка Ковача свијетли као најсјајнија звијезда у нашему, и не само нашему књижевном и интелектуалном сазвијежђу.

Од бројних случајева с домаћега, сарајевског терена присјетит ћу се тек једнога. Године 1972. хисторичар Расим Хурем објавио је студију Криза Народноослободилачког покрета у Босни и Херцеговини крајем 1941. и почетком 1942. године. У тадашњој апологетској, идеолошки строго заданој хисториографији о партизанској прошлости, Хуремова монографија била је пионирски продор у знанственокритичко истраживање и хисториографски одговорно, на чињеницама засновано интерпретирање догађаја. Међу компетентнима одмах је уочена њезина вриједност, те му је додијељена награда за „најбољу књигу године“. Није, међутим, прошло много времена, партијски бдиоци су се ухватили посла и Хуремову књигу ишчитали „правилно“ – као недопустиву „девалвацију Народноослободилачког покрета“. То је књизи и аутору донијело жестоку идеолошку демонизацију, књига је прешутно повучена и практично забрањена. Једна врло перспективна знанствена каријера грубо је осујећена. Хурем се наставио бавити хисториографским радом, али заувијек у другом, трећем плану, стално под идеолошком стигмом. Поткрај живота живио је у Карловцу па у Загребу, гдје је умро 2008. године. Постхумно, 2016. године, објављено је његово животно дјело, синтеза Босна и Херцеговина у Другом свјетском рату 1941-1945.

Оба описана примјера, и Ковач и Хурем, припадају једном затвореном систему, „нашем“, у којему чувари идеолошких светиња полажу рачуне властитом врховном ауторитету (Партији, Владару, Епопеји, Држави…). Ту им је и почетак и крај. (А видјели смо и како је тај био крвав.)

Када сарајевска СДА и вијећници сарајевскога Градског вијећа полтронирају и полажу рачун туђем, далеком режиму и властодршцу – то је нека друга врста идеолошкога слуганства.

И од горега има горе.

иванловреновић.ком