Schlarafia

Национална уметност и странци

Slobodan-Maldini25. март 2018.

Изгледа да је сумња у способност домаћих аутора била кључна када је расписан међународни конкурс за прворазредно национално спомен - обележје Стефану Немањи.

Иако најављена као историјски спектакл, ТВ серија “Немањићи - рађање краљевине” од почетка је предмет критика и подсмеха. Историчари набрајају фактографске грешке, филмски критичари се подругују неуверљивом сценарију. Општи закључак је да је серија урађена испод свих очекивања. Али замислимо да је ова прескупа серија израђена у иностраној продукцији? Да ли би страни сценаристи, глумци, режисери, могли на прави начин да осликају српску националну историју?

Изгледа да је сумња у способност домаћих аутора била кључна када је расписан међународни конкурс за прворазредно национално спомен - обележје Стефану Немањи на Савском тргу у Београду. Непознато по којем критеријуму, на конкурс су позвани инострани аутори, а за учешће без обзира на пласман, загарантовано им је неуобичајено високо материјално обештећење. Изабрано је првопласирано решење руског вајара Александра Рукавишњикова. Овај, трећи по реду из династије скулптора, наставио је дело свог чувеног оца Јулијана и извео у Русији већи број фигуралних споменика у одавно у свету напуштеном академском стилу. Али да ли српско вајарство заиста нема достојне представнике способне да реализују споменик оснивачу Национална уметност и странци српске средњовековне државе?

Изложба српске вајарке Олге Јеврић одржана је 2016. у британском Институту “Хенри Мур” у Лондону, где се показало да јој припада изузетна заслуга што се српско вајарство нашло на истој равни са светским. Када је давне 1955. чувени вајар Хенри Мур отворио своју изложбу у Београду, овај догађај имао је преломан значај за стварање новог обрасца апстрактне скулптуре и формирање прве послератне генерације вајара у Србији. Ова генерација изнела је српску скулптуру далеко изнад домета недостижног победнику на међународном конкурсу за споменик Стефану Немањи, скулптору Рукавишњикову.

Недавно смо од председника државе чули поразну статистику о одумирању српске нације. Србија је на листи земаља са катастрофалном демографском пројекцијом, а ако се овај тренд настави, 2060. имаће између 3,9 и 5,5 милиона становника. Практично, нестаћемо као народ и нација. Због ових застрашујућих података, забрињава што наш развој данас диктирају странци: граде путеве, пруге, воде фабрике, обрађују нашу земљу, а ми сами уништавамо своја културна добра - једине доказе нашег цивилизацијског постојања. Са овим сазнањем, поставља се питање: да ли смо већ пропали као културно друштво? Јер, данас смо суочени са колонизацијом, чак и у култури. Октобарски ликовни салон обликују страни аутори, капиталне архитектонске пројекте реализују инострани архитекти. Да ли је ангажовање страног вајара на реализацији прворазредног националног споменика одраз немоћи наших уметника или је то још један дубоки пораз друштва који води коначном губљењу нашег историјског националног идентитета?

Слободан Малдини (Новости)