Псовка и њена чедност

Ljubodrag-Stojadinovic18. мај 2018.

Некако је овлашно промакао један оглед на Пешчанику о псовкама. Пре свега о оном њиховом облику који је легитимно уграђен у недовољно добро дефинисану област, познату као „јавни простор“. Псовка је одувек интегрални део модела симболичког општења, (део језика као његовог средства, језик сам) и не подлеже генералној анатеми, нити се може елиминисати надмоћним проповедима о просташтву.

Склон сам да браним одличан наслов Дејана Илића у Пешчанику који гласи: „Јебо вас министар“, те мислим да ни у поводу за такав избор (првомајски раднички протести), нити у његовом лексичком ритму нема места за згражање: псовање је легитимни начин дистрибуције порука, уз само два мала услова: да глагол има своју (литерарну) или јавну функцију, и да синтагма са извршном радњом, или њеним наговештајем, не буде скаредна него природна.

Није могуће поравнати просташтво са псовањем. Псовка је неизбрисиво атавистичко наслеђе, ендемски језички израштај настао на мукама, патњи, ексцесима, духовитости и одбрани од лицемерја. Она је језички, културолошки, комуниколошки, социјални, фолклорни и филозофски феномен. У неким културама она се сматра претечом језичке симболике; могуће је да је механизам говора почео да се развија у незамисливом конфликту са околином, дакле са почетничким вербалним муцањем и „јебањем свега око себе“. Јер шта би примат са људским ликом поручио опасном свету у првом поимању његове суровости?

Скоро да сам уверен да је псовка приматна филозофска категорија и то у предфилозофском времену. Надам се да ће се са таквом хипотезом сложити мој врли пријатељ Иван Миленковић: Јеби га, тако му је то, шта да се ради. Назовимо ово вежбом из равнодушности или немоћног, али ипак спасоносног блејања пред глупом силом власти, на пример. Филозофија у есенцијалном облику дакле, претеча сваке идеје о одговору на питање шта је човек у томе шта заиста јесте. Овде човек није ништа, мож’ га јебат. Није псовка, глупост је просташтво.

Пред наведеном псовком може се наслутити објашњење и утеха: јеби га, шта је да је – ту је. Довека трајати неће!

Овај комуниколошки увод о језичкој функцији неких глагола у успостављању битног односа међу бићима која говоре нипошто није апологија псовке. Бар не по сваку цену. Али, став да је, на пример, Веља Илић простачина зато што псује и „напушава“ кога стигне, дакле и мушко и женско, и све што му замакне под језик, погрешан је у свом вредносном исходу. Није просташтво дотичног настало употребом псовки, оно је скоро па седиментно, наталожено годинама у амбијентну где га је Велимир неговао, а оно (просташтво) без штедње на материјалу обликовало њега. Псовка, коју је он обогатио, накитио и распростро тамо где треба, само је настрана епика, настала из онога што он у бити јесте. Псовка је у том случају само оруђе, тривијални накит на депонији, а никако суштина.

Псовка је и цивилизацијски феномен. Време, културни амбијент, развој друштва, технолошки бумови, литерарна стерилност никада јој ништа нису могли. У ствари, она је неодвојива од времена, неуништива, не може се ампутирати из осетљивих сфера културе и уметности. Колико је има у животу, таква каква је, мало адапирана, понегде умивена, негде сва из блата и социјалног дна стигла је у литературу, позориште и филм, постала оруђе за уметничку транспозицију експлицитне сексуалности, чак индикатор сочне чистоте језика, који у свом богатству а и оскудности никада не може бити чист, но само стерилан.

Не мислим, наравно, да псовка неизбежно обогаћује језик, нити да га чини мање чистим (од чега?) али замислите Хенрија Милера и његова највећа дела (Ракова обратница, Јарчева обратница, Нексус, Сексус итд) осакаћене избацивањем комплексне литерарне опсцености. Није Милер своје псовке и експлицитни сензуални језик узео из литературе коју је најпре смислио, но је литературу стварао језиком који му је био и те како знан. Његова преписка са Анаис Нин, препуна интимних детаља који би морали да изазову филистарско гађење, у суштини је врхунски књижевни рад у четири руке, антологијска је љубавна преписка о чарима општења, без икаквих баријера или еротске аутоцензуре, или редукције најузбудљивијих тренутака.

Застрашујуће брутални Маркиз де Сад, са својих 120 дана Содоме, коначно је постао класик. Мучно је читати, тегобно прихватити његову грозну причу, али кад се после великих мука савлада невероватни отпор, то је сјајна литература.

Има овде места за многе, али само да не заборавим Буковског и његовог Блудног сина, али и Кармину Бурану Карла Орфа, сјајну опсцену музику о неспутаном хедонизму средњег века. Је ли заиста тај век био тако мрачан? Чујте само псовке радости у лову, слободној љубави или деоницу О, фортуна!

Псовка је у нас истинско национално благо. Да ли је Црвен бан простачки збир народне поезије? Наравно да није. Етнографски списи садрже најтипичније псовке, које се неће угасити, чак и ако се загубе. Њихове маштовите дораде краја немају.

Псовка је и израз отпора према нечему. Најчешће је то власт. Људи су псовали власт и онда када се за такав прекршај одсецао језик. У народном предању, псовка има бесконачно много варијација, вишеструку креативну обраду и многа назидавања, дивне духовите обрте. Волим пример, наведен у анегдоти из лесковачког краја. Човека је наљутило прасе, које му се измакло, а он никако да га стигне. Па у својој немогућој језичкој конструкцији, насталој у великој љутњи на живинче, он користи прошло време у футуру: „Јеб’о сам те кад те у’ватим!“

Допада ми се досетка песника Петра Пајића. На једној књижевној вечери где смо заједно гостовали, његов коментар о додирљивим и недодирљивим националним светињама, гласио је: „П…а, најјефтинија српска реч!“ На хедонистичком скупу на трави, то би дакле био пикник са јагњетином, (имао сам част да будем тамо), једног великог сликара и карикатуристу ујео је обад за врат. Она гадна, крволочна мушица која напада углавном говеда. Уметник је рикнуо као звер, ухватио се за место обадовог напада и упутио ову псовку одбеглом инсекту: „Јао, јебем ти мајку милосну у п.чку жалосну!“ Савршено.

После једне од посете овдашњег газде Ангели Меркел и његовог инсистирања да су њих двоје велики пријатељи и да су на „ти“, сатиричар је написао кратку песму у којој се псује, али са разделом: „А је ли бре/ зар си ти са њом на ду/ јебем те у пе!“

Рекао бих да је у модерном српском говору псовка доказала своју гадну нарав, али и шармантну чедност. Не може се склонти у страну, није склона одбацивању, опире се забораву. Ту је, не да се никако, јеби га. Псовка, сама по себи, није простачка, она то може да постане „у контексту“, или ако је њен смисао у конструисаној, увредљивој скаредности.

Далеко је опаснији јавни говор политичких икона Србије, који не морају да псују да би легитимисали своје просташтво. Лаж је простачкија од псовке. Вишесатни експозе је простачки налет без преседана, увредљива тирада за све који морају да слушају, псовка у паузама би дошла као свежи ветар: ма зајеби бре, мајмуне, умукни! Сиромаштво друштва је последица елитног просташтва, понор српске културе и уметности има исте поводе. Удвориштво и лакејство, улога сеиза и посилног, губитак самопоштовања и људскости простачкији су од сваке, па и најгадније псовке. Одликовање Драгице Николић јесте простачки чин, као што је њено уздизање из ничега до врхунаца финансијске моћи, тријумф просташтва. Примитивизам у ријалитима не илуструју псовке, него амбијент који од некадашњих људи ствара егзибиционистичке утваре, показујући да живимо у незамисливо загађеном свету.

Саобраћај у Србији, насиље на улицама, тврдње вође да су грађани тупави бедници, говори Ристичевића, Мартиновића и Атлагића – све то у себи садржи акумулирано, неподношљиво просташтво и таква се инфекција шири друштвом, као пандемија, пред којом је псовка само доброћудни, фолклорни бунт, катарза и одбрана себе од просташтва коме се не види крај.

Овај текст није апологија псовке као драгуља у „јавном простору“, јер она је само оно што јесте: значајан део језика као живе материје у којој је псовка бесмртна и не може се игнорисати, укинути нити протерати.

Јуче сам чуо старца, који је свој глаголски монолог или дијалог, ко зна шта је то било, изложио пред касом једне овеће бакалнице. Гунђао је, али се чуло: „Јебем ти оног разбојника, опљачкао ме је, а сад се прави луд…“

То што је деда рекао – другачије не може да се каже.

Љубодраг Стојадиновић (Пешчаник)