Schlarafia

Епидемија усамљености

Epidemija-usamljenosti22. јун 2018.

Она негативно утиче на здравље више него што то чине повећана тежина, висок притисак и пушење, тврде неки истраживачи, а невоља је што се погрешно препознаје као досада, празнина или нервоза и сузбија алкохолом, таблетама, дрогама, сексом или забавом

Појам епидемија се углавном односи на неке болести, често заразне, тако да може бити чудно што је доводимо у везу са једним осећањем – осећањем усамљености. Медицина је у последњих петнаестак година препознала усамљеност као један од веома важних самосталних фактора који нарушавају здравље и повећавају болести и смртност. Тако је, на пример, Холт-Лустанд показао да усамљеност значајније негативно утиче на здравље него што то чине повећана тежина, висок притисак и пушење.

Социјално изоловане и усамљене особе су изложене два до три пута већем ризику од умирања него њихови вршњаци.

Потреба за повезивањем

Не само да је доказано да усамљеност негативно утиче на практично све болести, већ повећава злоупотребу таблета, психофармака, алкохола и пушење. Особе са менталним поремећајима постају усамљене, а онда усамљеност погоршава њихов поремећај, због чега постају још усамљенији, тако да улазе у негативну спиралу. Због свега тога усамљеност није само психолошки и социјални, већ и важан медицински проблем.

Иза тврдње да су људи социјална бића се крије да су људи бића која имају потребу да се емоционално повезују са другим људима. Људи се добро осећају када су емотивно повезани са другима који су им емоционално важни – када се налазе у односима у којима воле и у којима су вољени. То једноставно значи да су људи бића љубави, различитих врста емоционалне повезаности.

Бити сам и бити усамљен није исто. Многи имају потребу да се осаме зато што се тада веома добро осећају. Многи се осећају усамљено упркос томе што су у групи. Осећање усамљености се појављује онда када људи нису са онима који су им емоционално важни. Усамљеност је непријатно осећање које покреће особу да пронађе онога ко јој је емоционално важан и да се са њим повеже.

Упркос томе што непријатност усамљености појединца покреће ка другом појединцу, постоји читав низ разлога због којих ово кретање изостаје. Не првом месту је то што људи не препознају своју усамљеност. Уместо да је препознају као такву и схвате на шта их она наводи, они је погрешно препознају као досаду, празнину, нервозу итд. Уместо да се баве разлогом због којег се осећају непријатно, они непријатност сузбијају алкохолом, таблетама, дрогама, сексом, забавом, итд.

Усамљеност се често погрешно тумачи као доказ нечије безвредности. Идеја је да када неко вреди да је окружен људима који препознају и потврђују његову вредност, а да тих људи нема када неко не вреди. Зато многи и не желе да освесте да су усамљени јер би на тај нарушили сопствену слику о својој вредности. Они који су свесни своје усамљености, то крију од других, јер не желе да други о њима мисле као особи која „нема никога”. Мушкарци су ти који највише крију своју усамљеност и покушавају да „остану јаки” у својој самоћи.

Истраживања показују да две групе које су највише усамљене сачињавају млади људи и стари људи.

Млади људи су окренути ка групи вршњака у којој желе да буду препознати као вредни, занимљиви и да буду прихваћени. Они показују знаке усамљености чак и онда када су добро прихваћени у сопственој породици. Често наводе да се две трећине свог времена осећају усамљено. Трендови у младим генерацијама указују да ће проблем усамљености бити све већи. С једне стране расте индивидуалност, егоцентричност и нарцисоидност, а са друге се смањује усмереност на друге, саосећајност са другима и емпатија. Акценат је на томе да се буде вољен, а смањује се важност вољења других. Губе се социјалне вештине, а реални свет бива замењен виртуелним. Према једном америчком истраживању тинејџери су током дана два сата у контакту са стварним људима, а седам сати су пред екранима у онлајн контакту.

Недостатак љубави озбиљна претња

Док су млади људи усмерени на вршњаке, стари људи су усмерени на блиске особе. Њих највише погађа дезинтеграција породице, велики генерацијски јаз и одвојеност од одрасле деце и рођака.

Како живимо у време промоције индивидуалности, урбанизације планете и сељења популације у велике градове у којима се повећавају анонимност и самоћа, као и у време дигитализације свега, усамљеност и недостатак љубави постаје озбиљна претња човечанству.

Зоран Миливојевић (Политика)