Iguana

Стара Србија - земља Сунца

sk309. септембар 2018.

Говорило се, а и данас се говори, да су становници јужних крајева волели Сунце. Сматра се да је Сунце такво да оно греје све људе, да оно даје живот. Тако се постепено о Југу почело говорити као о земљи Сунца...Говорило се, а и данас се говори, да су становници јужних крајева волели Сунце. Сматра се да је Сунце такво да оно греје све људе, да оно даје живот. Тако се постепено о Југу почело говорити као о земљи Сунца...

Осмог септембра 1331. године, Душан Немањић је сео на српски престо. За његово време српска држава доживеће врхунац у сваком погледу. Друштвени живот је био богат. Динамика тог друштвеног живота је била најизраженија у центру Душанове царевине. На Косову и Метохији и Македонији. Призрен, Скопље и Сер су градови које је Душан највише походио. Из Призрена и Скопља је и владао. Бројни манастири, цркве, тврђаве сведоче о сјају Душанове владавине...
Арчибалд Рајс је у свом завештању, у својој књизи „Чујте Срби“, опомињао српски народ да сваки камен на тлу земље Македоније говори да је то стара српска земља, али да постоји велика опасност да се Македонија отргне из српских земаља захваљујући нарави српске политичке елите. Камен македонски, камен нашег Југа, камен наше земље Сунца, је збиља говорио тако.

Треба истаћи да територија данашње Македоније обухвата две географске целине. Једна је Македонија, која почиње од Демир Капије ка југу (није постојало јединствено мишљење где почиње географска Македонија. Цвијић је Демир Капију сматрао за границу, неки аутори су говорили да је граница јужније или северније. Исто тако, нема сагласја где Македонија почиње у пределима источно од Вардара, док за границу у крајевима западно од Вардара постоји мишљење да је Битољ почетак Македоније), а друга је Стара Србија. Тај назив је настао управо због онога о чему је Рајс говорио.

У бројним црквама и манастирима на вернике са фресака гледају Немањићи, кнез Лазар и остала српска властела. Нису само цркве, манастири, тврђаве говориле о остацима српске прошлости. Заједничко, колективно сећање тог живља увек је било упућено на Косово „где је крв пала до колена“, на „силен Душан“, „Крали Марко“. Велики број народних песама је посвећен овом последњем. Било је песама и о Карађорђу, његовој буни и биткама и о одласку Македонаца код Карађорђа. Занимљиво је да се чак певало и о Јанковић Стојану, јунаку са крајње западних српских страна. Те песме биле су певане уз гајде или уз гусле (с тим да се македонске гусле разликују). За разлику од српских динарских крајева где је свака кућа имала гусле, у јужним крајевима само су просјаци певали уз њих тзв. божјаци. По кућама су народне песме певане без гусала. Све те песме су у народу називане „кралске песме“. Остала су и предања о Великој сеоби Срба. Добар део данашње Македоније је отишао у егзодус у панонску равницу.

Македонија је занимљива и по томе што је у тим крајевима постојало лично име Србин. Са правом се питао велики српски географ Јован Трифуноски (Србин из Врутока крај Гостивара где је извор Вардара), да ли је могуће да неко носи такво име, а да не припада том народу? Из овога су произлазила презимена Србиновић, Србиновски, Србинов. Неки носе и данас такво презиме, а велики су србофоби и бугарофили (Младен Србинов).

Заједно са Косовом и Метохијом, Македонија је подносила најтежи турски јарам. Тамо је насиље било највеће. Чини ми се да је чак насиље у Македонији у неким сегментима било веће него на Косову и Метохији. Македонију су насељавали Срби, који су били раја, Шиптари, Турци, потурице, Цинцари...Невоља је била та што Турци нису само живели у градовима, него је живела огромна маса турског етничког сеоског становништва, нарочито на потезу од Скопља ка Дојрану. Јасно је зашто је јарам био тежак. Шиптари притискају са запада, турска аристократија такође притиска, а за њима иду потуре и сеоски Турци. Поред свог тог притиска и истребљивања, крајем 19. века придуржују се и Бугари да остваре совје мегаломанске циљеве. У причу улазе и Грци. На самом крају, стварају се српске чете. Што каже наш историчар Милош Ковић, Дивљи Запад је био ништа спрам Македоније на крају 19. и почетком 20. века.

Бугари су, оснивајући ВМРО те 1893. године, као циљ истакли да се Срби огњем и мачем истребе у Македонији, а после тога да Македонију припоје Бугарској. Кренуло се у ликвидацију српских првака. Злате од Слатине је жив раскомодан јер није хтео да се одрекне Српства. Једног од српских учитеља је бугараш толико снажно ударио ножем да су га тако мртвог нашли ножем прикованог за врата. Ликвидације се врше у Прилепу, Велесу, Битољу, Куманову, Охриду, Ђевђелији, Дојрану па чак и јужније у Кукушу и Солуну. Онда, испрва самоиницијативно, а онда уз подршку српских првака из Србије, а на крају уз подршку саме српске власти, настају српске чете. Тако се рађају четници.

Из те борбе за очување српског имена треба споменути Мицка Крстића, једног од првих који је устао у одбрану. Тукао се са Турцима далеко пре настанка првих српских чета. Кад је допао тамнице, Мицко Крстић је одбио помиловање јер су од њега тражили да се изјани као Бугарин. Са оковима на рукама, и уз чуђење Турака стражара, Мицко је кренуо да се враћа у тамницу под изговором да он није Бугарин него Србин. Дочекаће да га Турци прозову као Србина и да изађе из тамница. На робији је био 20 година. Убили су га Турци три године пре ослобођења. Треба споменути и Јована Стојковића Бабунског једног од најславнијих четничких војвода (1941. године Бугари су срушили његов споменик у Велесу, ископали гроб и кости бацили у Вардар) као и војводу Василија Трбића, Славонца које се упустио у борбу Срба из јужних крајева. Њихова акција против бугарашког војводе Стевана Димитрова увела их је у легенду. Када су завршили борбу, четник Анђелко Станковић из Богданаца је тада запевао „Спрем'те се спрем'те четници“.

Ова култна песма је после обрађена у другу верзију која се везује за Равногорски покрет. Ту је и војвода Петко Илић, који је као последњу жељу истакао да га сахране на граници Србије и тадашње Турске да гледа како чете прелазе границу. Војвода Анђелко Алексић, чија је цела чета изгинула, оставши сам одбио је да се преда Турцима са речима:“Овако се Србин предава“, и наочиглед запрепашћених Турака самог је себе заклао. Ту су и Доксим Михајловић, Глигор Соколовић, Јован Станојковић Довезенски, Јован Цветковић Долгач, војвода Брана и многе друге војводе, четници и браничи српске раје од турског јарма и бугарашких агресивних насртаја.

Многи крајеви су били упоришта Српства. Порече и Дримкол су били називани Малом Шумадијом. Порече се нарочито истицало у србовању. Скупо су то платили. Прво су их Бугари поклали код Дервише њиве, а онда су у комунизму кажњени расељавањем и потпуним заобиласком Пореча од свих главних друштвених токова. Скопље, Куманово, Тетово, Струга и други градови су давали Српству много.

А онда дође 1945. Афирмисање посебног македонског идентитета и затирање Српства. Велики и неправедно заборављени српски писац из Дримкола, Анђелко Крстић, одбио је да своја дела преведе на македонски језик и да се изјасни за Македонца. Умро је потпуно заборављен 1952. године у свом селу. Оно што је Бора Станковић био за Врање, Алекса Шантић за Мостар, то је Анђелко Крстић био за Дримкол. Ускоро је дошло и до црквеног раскола. Асимилација је узимала маха.

Осмог септембра 1991. године Македонија се изјаснила за излазак из Југославије. Тачно 660 година након што је Душан крунисан за краља. Македонизам и сама македонска држава су под великим знаком питања, узимајући у обзир најновија збивања. Дотле је македонизам затирао Српство. Срба у Македонији по попису има 39. 000. Неки сматрају да је тај број далеко већи јер при попису становништва рубрика националности се попуњава графитном оловком што отвара простор за злоупотребу. Ту је и притисак, страх људи да се изјасне. Срба је опстало у Скопљу, Куманову, Нагоричану, Скопској Црној Гори, али наши путници веле да је остало и у Поречу Срба. Говори се о потиснутом Српству које као да живи са једва приметним знацима живота, далеко од друштвених токова, далеко до Србије која је заборавила на те људе. Ту се спомињу и Порече, Азот па чак и Мариово (најјужнији крај у подножју Кајмакчалана, неки наши путници су говорили да су код неких старих Мариоваца виђали шајкаче). Генерлано, и они Срби који се тако јавно изјашњавају, као и они који су горе описани, су напуштени од Србије. Као нека врста сирочади. Тако у ова тешка доба, Немањићи, српска властела, кнез Лазар, Милош Обилић са фресака и даље гледају на вернике који долазе у њихове цркве и манастире, али њихов народ, коме су они изградили те цркве и манастире, једва да даје знаке живота тамо доле, од Србије заборављених крајева. Тамо доле, где на Сунце гледају као на извор живота...

Александар Мандић