Сто година од уједињења - Спас у последњи час

07.11.2018 predrag07. новембар 2018.

У антисрпској хистерији која је захватила многе крајеве бивше Југославије, 1918. година се приказује као српско освајање претходно слободних и независних земаља. Међу разочараним Србима се често чује како је Југославија била прескупо српско жртвовање за незахвалну браћу.

У стварности, већина република бивше Југославије не би постојали да није било уједињења са Србијом, или би остали и некаквим парчићима садашњих територија. То се најбоље види на примеру Словеније и Македоније. Почетком 20. века, вероватно Трст са околином је највећи словеначки град, где је живело нешто мало више Словенаца него у Љубљани. И у Корушкој је проценат Словенаца био много већи него данас. Данас су Словенци већина само тамо где је опанком згазио српски војник 1918. године. Егејски и пирински Македонци више и не постоје. Питање је шта би остало од Хрватске, да су је раскомадали суседи на крају Првог светског рата.

А Србија? Да ли је узалуд толико искрварила? Прво, разлог српског жртвовања није стварање Југославије, већ одбрана Србије. Југославија је била бонус. Друго, том тренутку, скоро да се ни у Хрватској нису чули гласови против. Треће, Пашић и краљ Александар су хтели велику земљу, у којој престоница неће бити на месту за караулу. Четврто, Пашић се плашио да би свака независна Хрватска била нова Бугарска на западу, која би под патронатом страних сила, радила против Србије.

Ипак, за Србе је најважније наслеђе Југославије оно што је преостало- заједница централне Србије и Војводине. Та предивна Војводина није само на мапи врх Србије! Она је то и по многим својим врлинама. А шта су добили Војвођани? Уједињење са Србијом је стигло у последњи час. Постотак Срба и Бачкој северно од Канала и у већем делу Баната је почео да опада. Мађаризација је претила да тамошњи Срби постану малобројни народ као они у Темишвару. Тек у Југославији је Нови Сад добио значајну српску већину. Срем би у некаквој обновљеној Аустро-Угарској можда био део Хрватске. Дакле, могли смо и горе да прођемо.

Предраг Ј.Марковић (РТВ.рс)