Хеј, Словени

29.11.2018 dejan-jakimovski-29. новембар 2018.

Крвава рапсодија која се одиграла на Балкану почетком деведесетих била је планирана акција одређених центара са циљем да се растури југословенска заједница. Разлога је било много а један од њих је и то што социјални концепт који се неговао у Југославији никако није ишао у прилог неолиберала и њиховог робовласничког капитализма.

Једна од метода којом су покушали то да изведу била је распиривање историјске нетрпељивости између Срба и Хрвата. Најлакше им је било да потпале ултра десничарски национализам и екстремизам обећавајући њиховим руководствима у свакој од република стварање елита које би располагале државним богатствима и благодетима.

Ако данес Европа заслужује похвалу за покушај организовања народа на својој територији у једно отворено мултикултурно и мултиетничко друштво тада иста та Европска курва биће запамћена у историји као покровитељ једног од најкрвавијих ратова у самом њеном срцу. Гладним неокапиталистима требала је та крв да добију нове територије вазалских држава одакле ће црпити ресурсе, паре и јефтине робове за западњачке вилајете.

Католички део Југославије - Словенија и Хрватска са наклоношћу Ватикана и тазе уједињеном Немачком лакше је пребродио тај пост ратни период и са њиховом благонаклоношћу и патронством етаблирали су се у тој европској породици. То колико су и да ли су тамо срећни друга је прича. Остатак од Ју породице остао је да се дави у балканском блату и да служи одређеним еврпским естаблишментима као територије где ће се организовати мутни послови, прљаве игре и политички експерименти.

Македонија иако се тада извукла без рата, годинама потом почела је да плаћа највишу цену те Југо драме која је сада у процесу где се одигравају завршни чинови. После 27 година чекања пред вратима Европе условљени смо и уцењени да променимо устав, да се обезличимо и да отворимо могућност за добијање бинационалне државе па чак потом наводно примиће нас. Ако испунимо ове за нас погубне услове чему нам је онда Европа?

Ни остали нису ништа бољи, Босна је протекторат па се тамо не зна ни ко пије ни ко плаћа. Црна Гора је добила улаз у НАТО али је отворила велики проблем у раскораку између Русије и САД. Руси неће тако лако да забораве капитал који су тамо уложили, а Црногорцима изнад главе виси и проблем са Албанцима. Србија је класика – великосрпски национализам је пуштен на максимум, даве се у корупцији, сиромаштву, криминалу, губе Косово, а имају и проблем у најави са Војводином и Санџаком.

Заједнички регионални проблем је траса за исламизацију Балкана од југозападне Грчке, преко западне Македоније, јужне Србије, Косова, дела Ц. Горе па све до Босне. Егзодус младих, беспреспективност, беззакоње, криминал, корупција, сиромаштво, загађеност, мигрантски таласи, опасност од експанзивне албанске политике у региону само су део сличности које повезују нас остале екс-Ју народе у чекаоници ЕУ. Додуше сада смо ми Македонци у најлошијем положају јер смо тако мали и сиромашни „нападнути“ са свих страна. Договор са Бугарском, идиотска условљавања Грчке, све наглашенија експазија Албанаца, конфронтација са Србима преко признавања Косова, удбашке структуре, непризнавање цркве итд фактори су који нападају и онако крхки македонизам који се изнутра разједа под притиском сиромаштва, корупције и партијске подељености међу нама Македонцима.

У региону сви подједнако страдамо свако на свој начин, сви смо подједнако несрећни чекајући на маргинама Европе да нам неко други реши проблеме. Уместо тога треба(ло је) унутрашње регионално помирење и организовање у савез лабаве (скраћене) Југословенске федерације или конфедерације са дводомним парламентом на пример. Неко није случајно то предвидео када је састављао питање за референдум 91-ве.

Босна, Црна Гора, Србија и Македонија треба(ло је) регионално да се повежу у заједнички савез. Свака држава да сачува своју целовитост и суверенитет неговања традиционалних вредности а добили би заједничко тржиште са огромним могућностима за свеопшти економски опоравак. Лакше би превазишли разлике, заједно би решавали заједничке проблеме и са заједничким снагама у савезу покушали да достигнемо економски капацитет довољан да будеме тако примљени и рамноправни у Европску породицу. Ми који смо до јуче били у истој држави и сада смо међусобно повезани преко спорта, музике, културе, штампе, тв медиија итд, остаје нам још политичко озваничење. Но тај концепт можда не би одговарао великом брату. Амерички потпис је позади свих ратно-политичких догађања на тлу Европе.

Парадоксално када се Немачка уједињује Југославија се разједињује. САД или Британија на пример као велике силе у суштини су унутрашње сједињене државе. Неприродна ја тежња разједињавању и ограничавању у неке националне границе (свих екс-ЈУ) а стремимо чланству у ЕУ.

За нас Македонце колико и да лоше звучи но, концепт независности о коме смо толико маштали показао се као погубан. После 27 година самосталности полако испаравамо, губимо контролу, сада смо на прагу да све што смо стекли изгубиме и да се обезличимо заувек и неповратно.

Васкрсавање Југословенства је само замишљена теза која у овом моменту и не звучи лоше у поређењу са оним што нас тек чека т.ј. конечно неке силе ће успети да угасе македонизам у Македонији и де јуре и де факто.

Дејан Јакимовски,
Дипломирани политиколог (Либертас)