И латиница је писмо српског језика

13.12.2018 Mile13. децембар 2018.

Језик је од давнина био у чврстој вези са писмом јер се појављивао у говорном и писаном облику. Промена језика у Хрватској средином 19. века имала је велики утицај на промену писма. Хрвати су српски језик усвојили на Бечком језичком договору 1850. године. Одрекли су се свога чакавског и свога кајкавског језика и усвојили, заправо „пригрлили” српски. Остало је још само питање којим ће се писмом тај српски језик писати у Хрватској.

Хрвати тада нису имали своју латиницу ни своју државу. Живећи као поданици под Млетачком Републиком, Аустријом и Мађарском, служили су се мешавином њихове латинице. За српски језик Хрвати су морали имати ново, друго писмо које одговора српским гласовним и говорним особинама. Тадашња латиница те особине није имала. Ћирилица није долазила у обзир. Њихови господари то никада и нипошто не би могли дозволити. Али латиница се морала прилагодити српском језику. Главну улогу у томе послу имали су Хрвати, али се ту није могло без Срба, који су већ направили своје ћирилично писмо, савршено прилагођено гласовним особинама српског језика. Вук Стефановић Караџић створио је до тада и до сада најсавршеније писмо на свету, у којем сваки глас има своје слово. То је највиши могући домет савршенства у стварању писма.

За српски језик морала се створити таква, српска латиница. Тада се та латиница звала гајевица (по Људевиту Гају), а сада хрватска латиница. Међутим, по свему, то је била српска латиница, рађена у свему по узору на српску ћирилицу.

Латиница је српска по томе што је настала по узору на савршену Вукову ћирилицу, по Вуковом начелу један глас – једно слово. Изузетак чине само три слова: Lj, Nj и Dž, за гласове који нису постојали у кајкавском језику, али су се и они управо тако изговарали како су написани. У српском језику су се та три латинична слова природно сливала у Љ, Њ и Џ и нису знатније реметила Вуково правило „Пиши како говориш, читај како је написано”.

Четврти глас који је у хрватском кајкавском језику био написан с два слова, решио је такође Србин Ђуро Даничић, тако што је уместо Gј (Đ) предложио да се на латинично слово D стави цртица (Đ).

Што се тиче осталих слова којих није било у ранијој латиници, Š, Ž, Č, Ć, Људевит Гај предложио је да се на њих ставе валовите шпанске црте зване тилде, а Копитар, Вук и други учесници, па и сам Гај, сложили су се да се на та слова ставе чешке квачице.

Све што је било у ћирилици, било је и у латиници, с незнатним изузетком од три слова. Тако је и остало до дана данашњега. Хрвати су свој нови језик најпре звали илирски језик, онда, преко воље, српско-хрватски, па по својој вољи и самовољи само хрватски.

Такви језици не постоје. Постоји само српски језик у Хрватској (као што постоји само енглески језик у Америци и другим државама). Само тако се зове и само га тако треба звати и писати. Исто тако не постоји ни црногорски језик, него српски језик у Црној Гори. Не постоји ни босански, па ни бошњачки језик. То је српски језик у Босни. Само тако их треба звати и писати и никако друкчије.

Српски језик је у тим државама ухапшен, затворен, стрпан у тамницу и с њиме раде шта хоће. Одузели су му име, мрцваре га и унаказују, као прави џелати, само зато што је српски и што не могу да га учине својим. Нису знали на кога су се намерили.

Ето, док су Хрвати увек склони да све што је српско без размишљања прогласе хрватским, укључујући и сам српски језик, Срби су склони да се олако одрекну српске латинице, писма које су стварали и Срби за српски језик у Хрватској. Зато је латиница наша, као што је и језик којим се пише наш.

Српски језик има своју азбуку и своју абецеду, своју ћирилицу и своју латиницу, што није никакав изузетак код нас и у свету, јер смо од давнина имали два писма – глагољицу и ћирилицу.

Зато је веома важно да непрекидно подстичемо занемарену ћирилицу, али је такође важно да не уништимо и другима препустимо латиницу као друго писмо српског језика. Она је тековина надмоћи и величине српског језика. Нису се Хрвати случајно машили српског језика.

Не сме се заборавити важна чињеница да се српским језиком не говори само у Србији него и у Хрватској, Црној Гори, у Босни и поготово у Херцеговини, родноме месту лепоте српског језика. Данас српским језиком говори и пише преко 20 милиона људи у земљи и у свету. То значи да данас две трећине говорника српског језика пишу латиницом. Пред том чињеницом не треба затварати него широм отворити очи.

Зато се српски језик не сме затворити само у Србију, у ћирилицу и у екавицу, као што је било таквих неодговорних покушаја.

Српски језик је много више од тога. Њега су Срби давно пренели преко српских привремених граница и по далеком свету. Тако је и са енглеским, шпанским, португалским и другим језицима који су прешли границу своје постојбине.

Али српски језик у другим државама остаје један, исти, моћан, јединствен, засебан, целовит и недељив језички систем, без обзира где се говори, како се говори и пише.

Миле Медић, књижевник и језикословац (Политика)