Srecni Praznici

Капитализам

dejan-jakimovski-670x36808. јануар 2019.

Данас сваки 14. житељ на земљи страда од клиничке депресије. За поређење у 19. веку 0.05 одсто укупног становништва страдало је од депресије, средином 20. века 5 процената, а до краја 20. века више од 20 одсто. До 2020. године депресивна нарушувања рангираће се на друго место међу свим болестима као разлог недостатка радног капацитета после кардиоваскуларних болести – ово је прогноза Светске здраствене организације и Светске психијатријске асоцијације.

Дијагнозе „панично растројство“, „агрофобија“, „опсесивно-компулсивно нарушавање“ догодиле су се пре око пола века и од тада листа дијагноза расте. У принципу 21. век је време анксиозности и депресије.

Бескрајна позадина информационе буке доводи да стално гледамо екран компјутера и паметних телефона.Ово води менталном суперништву и поређењима: ко је онај који ужива на плажи, где иде, где ради, шта једе и шта купује. Друштво стално инсистира на доказивању нашег успеха. Уколико смо се раније одмарали од информацијске буке, долазећи код куће, сада нас друштво гура у интензивну социјалну интеракцију током 24 часа на дан.

У материјалном свету потрошачко друштво се гледа преко призме профита и новца. Духовни свет који треба да преставља некакву равнотежу у односу на материјално и да смирује узбуркан људски дух губи свој примат а свештена лица постају део матерјалних игри и интрига.

Капитализам је тренутно у најсуровијој форми од свог постојања. Човек је роб паре а свет је подређен материјалном и профиту. Чак и сваки људски нагон (осећања, љубав, глад, жеђ...) или међуљудска интеракција (брак, пријатељство, родбинске везе, радни односи...) предодређени у односу на новац и материјално. Изрека „људски живот нема цену“ сада се побија јер у капитализму може да се прорачуна колико кошта један људски живот, док је изрека „човек је човеку вук“ у овом суровом систему више је од истине.

Не постоји суштинска разлика између робовласничког друштва, феудализма и капитализма – све је исто, обичан човек је роб у свим системима, нењали су се само методи од застарелих у модерне. Ако су раније корбачем малтретирали оковане робове, данас је то много софистицираније преко мас медија и банкарско дужничког ропства.

У робовласничком друштву или у феудализму људи су били свесни да су робови, да су зависни и да имају господаре. Били су свесни свог положаја и зато су тежили слободи. Иронично је што се у модерном капиталистичком друштву пропагира слобода и демократија а у ствари човек је већи роб него што је некада био у тим временима. Данас када су свима уста пуне демократије, слободе или права човек се налази у „затвору без решетака“ где мора да рмба између 10 до 15 часова на дан да би преживео са минимумом.

Данес поред великих пара које се врте у разним пословима према подацима УНИЦЕФ-а 19,5 процената светске популације деце живи у екстремном сиромаштву. На жалост текући трендови само потврђују да је човечанство изгубило хуману димензију. Хуманост и породичне вредности постоје једино у Божићној реклами кока коле.

Богате западне државе опстају на рачун сиромашних вазалних држава одакле се регрутују јефтини радници. Не смеју све државе да буду на истом равништву, неке акумулирају богатство а остале продукују јефтину радну снагу.

Данес не само што је обичан човек, радник нечији роб већ су и сами богаташи робови материјалног. Они гомилају богатство све више, што су богатији толико постају грамзивији и незаситни за још. На жалост касно схватају да је живот кратак, да се парама не купује бесмртност, здравље, љубав или пријатељи и да се с парама не иде на други свет.

Процењњује се да три одсто популације контролише 97 процената светског богатства.
У трци за новцем и моћи “гази се преко лешева“ а то нас све прави духовно празним и подложним свакаквим психичким растројствима. Љубомора, злоба, суровост, завист, супарништво, неморал, лицемерје итд само су део личних особина које осликавају наш свакодневни карактер. Капитализам је највећи подстрекач криминалних понашања а наркотици су бегство од реалности.

Поборници капитализма рећи ће да у овом слободном свету предузетништва и отворених могућности у бизнису сви смо једнаки и ссвако може да успе уколико је упоран и способан.То је илузија, факт је да нису сви истог кова, нису сви истих менталних и карактерних капацитета и немају сви исту срећу или могућности. У просеку од хиљаду људи можда ће један успети а други ће само наставити да се труде. Акоби од хиљаду људи сви успевали онда неке ствари не би имале смисла, требало би да се измисле други вредносни системи.

Банкари, неолиберални корпорацијски магнати, могули и тајкуни раководе политичаре а политичари пак руководе нама обичним смртницима. Слободно друштво, демократија, либерализам итд само су празне фразе у филму који нам они приказују да би нас чували под контролом а ми да мислимо да смо слободни да нам не падне на памет „таласамо море“. У том филму у коме живимо измишљено је хиљаде поделаа међу нама верске,националне и културолошке основе да би се сакрила реална подела а то је подела између богатих и сиромашних.

Свет се технолошки развија врло брзо и близу је дан када ће богати да нас робове заменити аутоматизоване машине и роботи. То је додуше могуће да учине и одмах али тренутно немају адекватно решење за велики социјални бунт који би се догодио ако хиљаде људи остане без посла. За сада преко гмо хране, хомосексуалности, наркозависности, брзог стресног темпа живота, климатских промена и вештачких болести покушавају да селектирају део људске популација.
Претпоставка је да ће жива радна снага постепено бити замењена софистицираном модерном технологијом. Само је питање времена када ће та иста технологија развити своју вештачку интелегенцију да би потом...
Дејан Јакимовски, дипломирани политиколог (Либертас)