Srecni Praznici

Пупин Цвијићу о југословенству

20.01.2019 pupin20. јануар 2019.

Протекле године (1. 12. 2018) навршило се сто година од уједињења Срба, Хрвата и Словенаца. Као што је обичај, такав јубилеј се користи за изношење нових сазнања и оцена историјских токова. Тако се говорило и о југословенству. Стекао се утисак да је југословенство промашај, да је у њему, нарочито, тада најбројнији народ оштећен, да се српска држава изгубила у југословенству... Процес преиспитивања вероватно није завршен.

Један од људи који је дао несумњив допринос уједињењу јужнословенских народа, или једног троименог народа, био је Михајло Пупин. Посебно је значајна улога коју је, као члан српске делегације имао у преговорима у Версају.

Занимљиво је да је у Србији, у водећим медијима, прошле године вођена пропагандна кампања у којој је јавност требало подсетити на то да је Михајло Пупин био Американац српског порекла, велики научник, који је допринео пријатељству Срба и Американаца. То би требало да доприносе новим, бољим односима Срба и Американаца. О пријатељству у прошлости сведоче многе релевантне чињенице које су се, с временом, негде загубиле. Требало би их оживети на прави начин.

Михајло Пупин је у писму великом научнику Јовану Цвијићу, које је, ћириличном машином, написао у Њујорку са меморандумом Универзитета Колумбија, говорио о Ивану Мештровићу, својој књизи „Са пашњака до научењака" и о стању у тадашњој Краљевини. У овом тексту обратићемо пажњу на тај део који симболично и алегоријски описује тренутно стање и могућност развоја односа Срба и Хрвата. Пупин је написао Јовану Цвијићу:

„Политичка ситуација у Краљевини СХС чини ми се да је мало боља него што је била пре шест месеци. Тај такозвани српско-хрватски спор увек ме подсећа на нешто што се десило у мојој родитељској кући кад сам био дете. Десило се случајно да нам је један стари Циганин био полаженик и при ручку кад смо појели чорбу, кувану говедину са реном, и купус са свињским месом, донесе мати напослетку и великог печеног ћурана. Циганин који се већ био накљукао са чорбом, купусом и месом, погледа на ћурана па онда на мога оца и рече му: ʼКуме Коста, тог си ћурана требао донети најпре на сто па онда тек оне друге бургије. Бог ти дао свега, али ти не умеш да располажешʼ. Тако ми се чини да је и у вашој Краљевини. Бог вам је дао свега, али ви не умете да располажете. Ћуран је печен а ви се још једнако кљукате са свађама о којекаквим ситним бургијама.

Ипак сам уверен да ће на крају крајева све бити добро, јер је била Божија намера да Срби, Хрвати, и Словенци буду један народ спојен у једној држави кад је створио геоморфологију Краљевине СХС. Уједињење које је Бог створио ни највећи ђаволи не свету не могу уништити. Било је много ђавола који су у току последњих хиљаду година то покушали па нису успели. Неће успети ни Ваши политичари."

Можда ће неко закључити да су „Ваши политичари" већи ђаволи од ђавола. Писмо је писано 24. марта 1925, а бомбардовање СР Југославије почело је 24. марта 1999. Ћурани и ћурке увек настрадају. Оригинал писма чува се у Архиву САНУ. Више можете прочитати и у роману „Шарфер".

Драган Коларевић (РТС)