Енглези знају боље

18.102014 iskustva18. октобар 2014.

Излазност је била скоро па невероватна, преку 85 одсто од оних који имају право гласа су то право и остварили, а већина њих је, као што је већ познато, одлучила да ипак желе остати у склопу Уједињеног краљевства. Референдум је био, зар другачији може бити, прави празник демократије. Велики редови стрпљивих људи, транспаранети и слогани „ДА" и „НЕ" у рукама пријатеља, чак и родбине која има право мислити различито али се због тога нити бије нити гледа преко ороза.

Неки медији су брзоплето пренели информације да је било неправилности, чак и да су на појединим местима вршене праве правцате отимачине воље народа, како би се Шкотска по сваку цену задржала у савезу са Енглеском, Велсом и Северном Ирском. То је, сложиће се свако иоле упућен у међународне прилике, ноторна глупост јер, једноставно није било разлога за малверзације са листићима када се недељама, месецима раније сасвим поуздано знало да ће вечина Шкотланђана, и поред огромног националног поноса, гласати да задрже пасош њеног краљевског величанства. У том смислу наравно треба разумети и одлуку шкотског премијера Алекса Салмонда да само дан након великог неуспеха најави оставку на своју функцију признајући тиме да је воља већине, а не тобожан фалсификат, била пресудна за коначни резултат референдума.

Шта међутим дешавања од 18. септембра значе за будућност Европе која се престравила због сасвим обичног гласања за једно малтене, административно питање? Ништа. Шкотски референдум није успео и тиме је бар на неко време спречен синдром домина којим би, плаше се евро-бирократе, почело урушавање не тако малог броја држава на старом континенту.

Каталонија је за девети новембар већ и најавила свој необавезујући референдум а шпанска влада је пожурила да саопшти да од тога нема ништа. Једноставно шпански устав каже да нико парцијално нема право да одлучује о судбини целе Шпаније и да се рефрендум о независности једне провинције евентуално мора организовати на нивоу државе. О томе шта ће се даље дешавати у Шпанији сигурно снажну инфлуенцу има неуспех Шкота а даљи развој дешавања несумњиво чекају и становници други европоских региона који, свако из својих разлога, нису превише загрејани да заувек остану у склопу постојећих држава: Корзика у Француској, Јужни Тирол у Италији, Баскија у Шпанији, Северна Ирска у Британији, Република Српска у БиХ, Трансилванија у Румунијиј итд.итд.

У овом контексту наравно не помињем украјински Донбас где траје рат и где се сувише опасно преклапају интереси САД и Русије, а не помињем нити Крим јер гледајући енергичност и одлучност руског народа у прихватању резултата тамошњег (од никога сем Русије признатог) референдума, сматрам да је та прича једноставно завршена. Можда се ипак треба само потсетити да је на Криму одржан реферндум за разлике од Косова, српске покрајине која је народним језиком речено, украдена од матице на најокрутнији могући начин и након тога је та отмица још окрутније проглашена некаквим преседаном а исти, из непознатих разлога, „нема и не може да има везе са било којим претходним и будућим преслагањима на кугли земаљској".

Шкотски неуспех у демократском покушају стицања самосталне државе је уствари импресивна победа Енглеске. Британски премијер Дејвид Камерон, иначе само један у низу просечних и некреативних европских лидера у последње две деценије, није био нимало просечан и некреативан када је морао да спасава старо краљевство. И не само он, цео енглески естаблишмент, цела елита Лондона, сва моч институција, банака, корпорација и најважније, медија била је упрегнута у одлучном напору да се Шкотима не дозволи излазак из уније. Акција је изведена маестрално. Тактика штапа и шаргарепе, суптилне претње како референдумско „ДА" значи напуштање не само Британије него и ЕУ и НАТО-а, сасвим отворене претње да ће банке напустити Шкотску и да следи страшан пад њене економије, па онда обећања да ће Шкоти добити велику аутонмију уколико гласају против независности, велики, помало смешни и патетични говори, сузе у очима док се понавњају фразе о братској љубави народа на британским острвима, поруке „чувајмо нашу заједничку обитељ"- све је то било одиграно на бравурозан начин и баш зато није било никакве потребе да сам дан референдума прође уз нерегуларности.

Једноставно, на шкотске грађане је била извршена страховита, али у исто време прелепим бојама офарбана пресија да су бар неких педесет и нешто одсто од гласача, просто морали да гласају против. Енглези су одиграли савршену партију шаха, користећи све своје играче у правом тренутку и на прави начин. Показали су целом свету како је Британија појам „истинске демократије", а опет спасили су краљевство, без да притом морају употребити пушке и тенкове. И тиме још једном потсетили Србе како се све може само ако се жели и ако притом имате државнике уместо политиканте на водећим позицијама у земљи. Јер пре двадесет и нешто година Срби су још увек били на чело „краљевства" састављеног од шест земаља, али нису показали никакву способност да га сачувају. Нису имали сенс за тренутак, дипломатских способности, одлучност лидера и целог народа, нису знали искористити све могуће ресурсе да би спасили пројекат у коме су били уграђени кости њихових предака. Уместо тога добили су ратове, десетине хиљаде мртвих, стотине хиљаде прогнаних, унакажену земљу, девастирану економију и општенародни осечај да је Србија изгубила све. Али зато добили су кризу идентитета, турбо-фолк некултуру, неповерљиве комшије и што је можда најгоре, Србе у тим комшиским земљама који ужаснути схватају да мајци Србији нимало није стало до њих.

Ко зна, можда кроз стотињак или више година, ако их бела куга и геостратешка померања не избришу са лица земље, Срби поново добију шансу да направе праву државу, макар налик на ону коју су добили почетком прошлог века, ломећи прво турске, а одмах затим бугарске и аустријске дивизије. Ако до тога дође можда и одиграју наши нерођени праунуци боље. У противном ће и њима, као сада нама, једино преостати да резигнирано закључе како : Енглези ипак знају боље!

Драган Милосављевић
Скопље 2014