Зликовци су ми дражи

 

05.11.2014 darko05. новембар 2014.

У политици нема љубави и морала. Историја и истина припадају онима што на крају приче победе. Живот није ништа друго него савршена микстура могућности сакривених у шифрама иза речи политика, историја, истина. Ко није у стању да све то разуме и схвати, или је, опростите, глуп или је безнадежно романтичан идеалиста с ким не постоји нити један разлог за озбиљну конверзацију.

Паметне особе схвате тачност ових речи још у раној младости и још тада усвоје их као чињеницу, саградивши им притом жртвени одар пред којим ће се до краја живота, трипут огрнути хипокризијом, приносити као жртву све своје пријатеље, све своје принципе и све људске вредности. То је тако и амин. И ова света правила важе у свим аспектима живота, како индивидуе тако и читаве заједнице, у неограниченом временском интервалу и притом потпуно независно од боје коже, цивилизациског развоја, сексуалне оријентације, или рецимо, демократског капацитета једног друштва.

Политичари, они што владају и они који ће ускоро можада владати, великом лакоћом се држе правила, поготово ако владају, или се надају да ће владати малим, сиромашним, географски страшно уклетим земљама чије постојање зависи искључиво од воље оних што у ствари диктирају светску политику, истину и историју. Медији, већ по инерцији, (из лукративних разлога будимо искрени) следе исту путању, а зар треба рећи, на правој су таласној дужини и сви богом дани, што релевантни што страховито нерелевантни, али зато ужасно нападни чланови интелектуално препотентне НГО-касте. Притом ваља напоменути следеће: Без разлике до ког су степена супростављени међусобно у унутрашним питањима, ова три кључна сегмента једног друштва показују изванредну уједињеност по питању међународних односа. Особито у оваква, опасна времена. Прихвате најопортунију исправност тренутка. Тачно ону која одговара актуелним господарима светске политике, историје и истине. Политичари то, заиста, раде јако пажљиво, али зато медији и НГО-екипа невероватном лакоћом форсирају тај некакав једнодимензионалан приступ, са наглашеним позитивцима и негативцима на међунаордној сцени, ратнички арбитрарни и уз неку посебно иритантну ароганицију која произлази из чињенице да неће бити никаквих последица за њихова (не)дела.

Будимо реални. Ви можете слободно на ТВ пренети да је рецимо француска Легија странаца напала регуларну армију било које африче државе и помогла тамошној опозицији у свргавању легитимног предсеника, убицу и тиранина који воли за доручак појести хрпу дечјих глава. Шта је у позадини те акције није битно. Кога брига дали је тај председник заиста убица и тиранин, да ли су можда у питању свињске, а не дечије главе, главно је да су га променили, стрпали у затвор, или убили и да је на његовом месту дошао неко ко ће лакше прихватати диктате бивших колонизатора.

Или, узмимо рецимо севернокорејског диктатора Ким Јонг Ун-а. Лик је смешан, фризура му је неопростиво ружна и увек добро послужи када ваља попунити празнину тамо пред сам крај те-ве дневника. Али једно је фризура, а сасвим друго је када ви сасвим озбиљно пренесете нечије бесмислице типа - да је Ун убио своју љубавницу зато што је она пре десетак година у неком кабареу показала голе ноге, или када тврдите да је Ун убио рођеног стрица тако што је јадник заједно са свим члановима уже породице бачен прегладнелим псима у кавезу где су их на миру живе прождрали. И ова „истина" прође тек тако за цео свет само зато што ју је први објавио некакав јужнокорејски жути магазин. Па дођавола господо, а шта друго може да објави јужнокорејска ђтампа осим фантастичне приче о сјајним подвизима лудог диктатора са северне стране границе?

Навео сам пар баналних примера за лакоћу којом не само „ми" него и сви остали Европљани третирају стварност изван ограђеног, наводно цивилизованог простора. Међутим, заиста забрињава банална лакоћа којом се такозваној јавности сервирају и мало озбиљније подметачине. Полагано, систематски се намеће каква било лаж, врло често отровна манипулација, или перфидан спин, а притом се тој истој јавности не дозвољава нити да размисли да ли су ствари заиста онакве каквим их медијско-интелектуална булумента претставља. Посебно што та униформност у начину наметања те претставе превазилази државне или регионалне границе. Пазите. Без разлике да ли читате новине у Макеоднији, Бугарској, Данској, или Канади постоји огромна вероватноћа да ћете добити потпуно исту информацију да је сиријска ратна авијација убила на десетине цивила, махом жене и децу, бомбардујући зграде у неком непознатом граду под контролом ребелса. Зашто та авијација ракетира тај град, како су се јадни људи, те жртве значи, уопште нашли на месту где се води рат остаће неодговорено, посебно јер извор свих „поузаданих" информација за рат у Сирији јесте некаква фантомска опсеравтоија за људска права са седиштем у Лондону. Али хиљаду пута поновљена тврдња да је сиријски тиранин Асад убио толико невиних цивила остаће у меморији сваког гледаоца или читаоца. И тако дан за даном, годину за годином та глупа тврдња постаје једина могућа истина.

Са истом вероватноћом, уколико читате колумне поштеног македонског, српског, исландског, или новозеландског интелектуалца, НГО либерала, или квази конзервативца свеједно, не може вас изненадити када он, коментириђући неку сувопарну мудролију, арогантно упореди руског председника Владимира Путина са белоруским аутократом Александром Лукашенком, и још када тај двојац ноншалантно стави у ист кош са господом попут Хитлера и Стаљина. Исти мудрац неће заборавити да констатује „руску агресију" на Украјину као кристално чисту чињеницу, а можда ће чак и поентирати како се јадна Европа налази у опасност од повамипреног СССР-синдрома у који је упао Кремљ под вођством тог истог фамозног Путина.

Јавност, било која, било где, било каква да је, увек има преча посла од разбијања главе стварима „тамо далеко", од којих нема нити директне штете нити опипљивих користи. Управо зато, систематски наметана „истина" о добрим и злим, о демократама и диктаторима, о херојима и лудацима, лако поједе онај танани инстикт за правду и још више, логични суд на бази чињеница којег у нормалним околностима поседује свако здраворазумно људско биче. Тада огромна већина људи лако прихвати оно што им се сервира. Мене лично ужасава неминовност тог пораза, али свако треба да сам преузме одговорност за жртве које подноси на свом одру. Ко неће, тај има право да навија за „зликовце" у причи. Не затоа што су они обавезно добри, него из принципа. И из глупог романтичног идеализма.

Драган Милосављевић