Једна друга уметност: Осврт на књигу Годишња доба

 

16. децембар 2014.

jule-2-Пише: Елизабета Краљевски

ЈЕДНА ДРУГА УМЕТНОСТ
ГОДИШЊА ДОБА – Јулијана Величковска, Фото: Аутор у природи, Извор Time.mk

Можда се ја баш толико и не разумем у књижевност, можда је мој уметнички сенс прогутала генерацијска ралзлика, можда су то светски књижевни трендови добили азил на Балкану и можда постоји још хиљаду можда, али се ја никако не сналазим у данашњој књижевности. Све ми се чини да је „Језик у естетској функцији" сведен на тоалет-папир поезију, провидну и друштвено ангажаовану прозу и скоро никакву драму.

Неки су постмодернизам чини ми се превише озбиљно схватили. Користе га као изговор за које какве сулуде литерарне експерименте, па тако онај аутор који тежи да себе комплетно амнестира и максимално удаљи из текста, читаоцима под нос потура фискалне рачуне у облику песме, римоване псовке док с друге стране око себе гради ону романтичарску фаму о сулудом творцу коме су украли кожну јакну. Е сад, није да се баш сви писци овако фолирају. На срећу нас, читаоца, који знамо да књижевност постоји пре Паула Коеља, сви ми који смо читали Толкина пре него што је и снимљен филм, а „Јаднике" имали још кад их је синдикат делио, постоји једна мала група нових писаца чијим се делима вреди дивити. Јулијана Величковска је писац, преводилац и издавач.

У свету књижевности дебитирала је 2009. поетском збирком „Комарци", а аутор је и монографије „Дваесет години Поетска ноќ во Велестово". До сад је преведена на десетак светских језика, а њена је поезија нашла своје место и у једној антологији савремене македонске поезије. Недавно је у галерији МКЦ-а, одржана промоција њеног првог романа - „Годишни времиња" (Годишња доба) у издању издавачке куће ПНВ Публикации из Скопља.

На промоцији су говорили: Владимир Мартиновски, Славица Гаџова Свидерска и Душко Крстевски. Покушали су да свако на свој начин, продре у семантички ниво овог дела.

Ради се о роману који на свега стотинак страна садржи више него нечије животно дело. Пре свега његова највећа предност је што није досадно. Сама структура читаоце позива на путовање, мами их подједнако и цртежима и песмама и крилатицама. Нису то само пуке стране исписане словима од врха до дна, то је једна синкретична организација написаног, где све има своје место и служи свом циљу.

Други важни сегмент овог романа јесте то што нема оног немуштог, мртвог језика... Израз је и те како жив и живахан, прилагођен свакој сцени и лику. Нема ту места сленгу или дијалекту и девојчица и девојка и жена говоре онај префињени, складни и неразуздани језик коме су медији и јавне личности током година дошли главе.

И на крају, можда најважније од свега што се овог романа тиче, је то што у себи садржи елемнте савршено балансиране поетике. Није то никакво женско писмо или роман тока свести, није то само проза нити је само поезија и не користи се вешто мета- или интер-текстом. Његови су алати недокучиви за велике и мале теоретичаре и критичаре, јер нема ту ни трунке униформираности.

Све је сведено на индивидуалну перцепцију света преточену у уметнички приказ који користи стварност, али је никад не пресликава. Знамо ми аутобусе у Скопљу, њихове бројеве и станице али не знамо све људе који њима путују, и не замо њихове приче, и не знамо да ли су помало преувеличане или је нешто ситно изостављено. Баш тако је и са овом причом. Исцепкани наратив, фрагменти и сећања једног живота категорично одбијају постмодернизам, васкресавају аутора кога Ролан Барт онако ноншалантно прогласи мртвим, и на велика врата уносе индивидуалност људског бића и његову перспективу света.

Једно је сигурно, у процесу комуникације између аутора и читаоца када је роман ГОДИШЊА ДОБА у питању не може доћи до неспоразума. Свака пишчева прича има свој продужетак у сопственом свету читаоца.