simpo

Духовна академија у Врању „Слобода изнад живота - Топлички устанак 100 година касније“

22. мај 2017.

22.05.17 Duhovna-akademija-toplicki-ustanak-100-godina-kasnijeУ петак 19. маја у Дому Војске у Врању одржана је духовна академија „Слобода изнад живота-Топлички устанак 100 година касније“, и сећање на страдање мештана Ристовца на којој је било речи о времену пре и током Топличког устанка, као и тадашњим политичким приликама у свету и код нас, са освртом на југ Србије.

У име Удружења потомака говорио је Божа Јањић који је подсетио на трагично страдале претке који су поднели велику жртву за нашу слободу.

У име града свечаности је присуствовао градоначелник Врања, а значај овом догађају дале су и многе јавне личности.

У програму су наступили Марко Томић, ученик и хор Гимназије „Бора Станковић“ и сестре из манастира Прохор Пчињски.

duhovna akademija 2Доктор Божица Младеновић, редовни професор Филозофског факултета у Нишу говорила је о стању и констелацији светских снага, али и приликама код нас пре и током Топличког устанка. Говорила је и о чети Косте Пећанца и њиховим подвизима и страдањима.

Фото: Новине Врањске

У наставку преносимо њено предавање:

ЖИВОТ ИЗНАД СЛОБОДЕ - ТОПЛИЧКИ УСТАНАК СТО ГОДИНА КАСНИЈЕ

Данас на овом месту обележавамо стогодишњицу страдања мештана Ристовца. Спаљено село, мештани расељени, неки побијени... Историчар је ту, не да пусти осећањима на вољу, него да реконструише како је то било.
Коста Миловановић Пећанац је у дневнику за 18. мај 1917. године забележио: "Тога јутра сви четници после дугог маршевања и неспавања бејаху одвише уморни, улогоримо се у једну шуму више села Кунова. Стражу смо поставили на једном брду више логора одакле се могло видети (посматрати) цела околина."

profesorkaТу је Пећанчев одред стигла јака потера, дошло је до тешке борбе, и према бугарским подацима губици потере су износили: 1 погинуо и 2 рањена, те 13 погинулих четника и 13 заробљених коња под седлима или натоварених, док Пећанац бележи да му је тада погинуло шест и било рањено 3 четника. Одред се уз губитке, који сигурно нису били мањи од 10 посто његовог састава успео извући преко гудура Кукавице. Од тада је Коста Пећанац мировао све до јесени 1918. године.

У првим месецима 1917. године на западном фронту су француске и британске трупе нападале у секторима Араса и реке Ине и Немци су одступили према Сент Кантену и Камбреу, први пут у Великом рату, значајније и на ширем сектору. На источном фронту су се Руси повлачили. Немачка је на мору спроводила тотални рат, њене подморнице су нападале бродове без обзира на то да ли су ратни или чији су. У ваздуху су обе стране имале све више борбених ескадрила. Ипак, најважнија је била вест да су САД објавиле рат Немачкој. Такође и да је у Русији избила револуција и да је срушено царство.

Са Балкана је стигла неочекивана вест, да је у окупираној Србији крајем фебруара дошло до велике побуне становништва (Топлички устанак) која је трајала близу месец дана. Поготову је то било важно јер су из Србије избегли и борбу настављали из туђине њен краљ и регент, влада и ударна снага војске. Са друге стране, окупатори су одвели у заробљеништво и гонили у интернацију све за оружје способне становнике који су се затекли у Србији.

Крајем марта устанак више није постојао, али је остала герила. Преживели су и склонили се у планине и шуме све војводе и већина четовођа, укупно више од 2000 устаника. За разлику од свих других Коста Војиновић Косовац је задржао свој одред на окупу и у високој борбеној спремности и током месец и по дана одупирао се сталним потерама. А када је у мају гора озеленела, из скровишта су се појавили и остали. На Ђурђевдан је Пећанац поново прогласио устанак, по трећи пут.

Пошто је у бугарским новинама прочитао да су савезници заузели Багдад и да немачка војска на француском фронту одступа због стратегијских разлога, пожурио је да 26. априла на основу појачане тутњаве топова која се чула са југа и приватног обавештења да у Нишу има много непријатељских рањеника, закључи да је офанзива на македонском фронту. И наредио да се четовође припреме са четама, снабдеју се потребном муницијом и да су буду спремни за устанак. Увече, 1. маја одржана је седница Централног комитета у близини Видојевачког крша, одакле је послата наредба о припреми за нови устанак.

На састанку је прихваћен Пећанчев предлог да један јак одред од 250-300 бораца нападне и сруши железничку пругу код Ристовца, а затим оде на планину Козјак и са ње шаље чете у разним правцима у позадини непријатеља и ствара панику. План је био створен у уверењу да је у току општи напад савезника на Солунском фронту. Издате су и наредбе четама да се на Ђурђевдан окупе под пуном опремом на Видојевачком кршу и понесу храну за шест дана.

На зборном месту 6. маја 1917. године било је 37 четовођа са својим четама. Присутни четник Радован Бјелица је казивао: "Ђурђевдански састанак чета на кршу планине Видојевице личио је на праву мобилизацију. Са свих страна дошло је преко 25 чета, с бројем четника под оружјем близу једне хиљаде. Било је импозантно видети толики број на једном месту. Тако нешто се није могло видети ни за време устанка, јер су чете биле у развијеном борбеном строју на далеком простору."

Пећанац је ради свог намераваног продора на југ извршио борбени распоред 7. и 8. маја. Издвојио је људе за које му се чинило да ће издржати напор. Он је пешаке поделио на 5 чета којима су командовали: Илија Радоњић, Јован Јелић, Радисав Павић, Бошко Чупић и Алекса Андрић. За командира коњичког одреда именован је Александар Пипер. Пећанац је лично преузео команду походом и повео са собом Братимира Милачића као ађутанта Централног комитета, а у Топлици је до свог повратка оставио Радисава Тошића да га заступа као врховног командата, и Миљана Дрљевића који је водио "цео административан посао".

Одред је кренуо на задатак око 16 сати 8. маја пошто је отпевана српска државна химна, а прота Глигорије Којашевић "очитао молитву и поделио благослов борцима и њиховом оружју", како касније изјави један од нижих старешина: "поп нас је опевао по обичају за живота".
Марширајући падинама Бандере и Радана и преко села Горње Округлице и по лошем и по лепом времену Пећанац је са одредом за непуна четири дана дошао на вис Китка, где је извршио последње припреме за препад на железничку станицу у Ристовцу. Напад је почео око 5 сати ујутру 13. маја.

Битка код Ристовца почела је у рану зору. Командир треће чете Радисав Павић је јуначки погинуо у борби са немачким трупама. Раде Влаховић је упао у станицу и уништио уређаје и списе, Пипер је са својим људима сјахао с коња и упао у један транспортни воз и тукао се по вагонима. Четници су савладали посаду железничке станице од око 40 немачких и бугарских војника, заузели станицу, минирали железнички мост на оближњој реци и озбиљније га оштетили (што је по Пећанчевој наредби извео Братимир Милачић), покидали све телеграфске и телефонске линије.

У билтену немачког Великог генералштаба је писало: "У ноћи 12/13. маја пошло је за руком једној организованој српској чети да оштети железнички мост на прузи Скопље - Ниш, и то тако да је железнички саобраћај био прекинут на два дана."
Коста Пећанац се после битке код Ристовца извлачио убрзаним маршом у источном - североисточном правцу, предводећи око 130 људи. Продро је на територију тадашње Бугарске, 15. маја. Његов циљ био је Босиљград, пред који је стигао око 14 сати истог дана и убрзо извршио напад. Босиљград је затекао готово пуст пошто је становништво по свој прилици сазнао да се приближавају српски четници. Накој одласка из града Пећанац је записао: "Варош смо апсолутно целу запалили тако да је претворена у пепео." Одатле је Пећанац лучно, кроз долину Божичке реке кренуо у правцу Масурице. Већ око 14 сати, 16. маја његов одред је био у широј околини Масурице.

Доминантни појмови у Топличком устанку су: слобода, отаџбина и народ. Учесници четовања и устанка су за себе говорили да су четници, комите или усташе, али су увек подразумевали да су Срби и борци за Србију, упоредо слободни људи и борци за ослобођење. Нема знакова да су себе разумевали као нешто посебно у било ком смислу и наспрам тадашњих званичних представника српске државе. Напротив, они су себе сматрали делом те исте борбе која је настављена из туђине. Коста Војиновић је писао да се он и његови другови сматрају "искреним и правим Србима" а четовањем је настојао пружити доказ окупираном становништву "да Србија није заувек пропала". У одметништву и по збеговима, на планинама и по шумама, жељно је очекиван повратак српске војске и ослушкивало се да ли се приближава тутањ топовске паљбе са јужног фронта.

У ослобођеном Прокупљу грађани се приликом сусрета нису поздрављали са "Помаже Бог" него "Живела ти слобода". Слобода је давала смисао борби и била је водећи идеал. Једноставна и очевидна политичка уверења и вредности дозвољавају да се за учеснике устанка може рећи да су тежили нечему добром. Одговорност за очување државе падала је на све слојеве друштва, тиме и на сваког појединца. Српска војска је ослобађала део по део српских земаља, сваки је отац желео да својој деци остави оно што је наследио од свог родитеља, или да остави више. Није се трговало. Нису се продавале куће, него су се куповале. И зато ћемо чувати сећање на устанак као на јединствен догађај који није имао ни један народ у Великом рату осим Срба. И не постављајмо питање читав низ деценија касније да ли је постојао неки други пут, решење, излаз? Није!!! Будимо достојни потомци Топличких устаника. Угледајмо се на њихову храбростм спремност на жртву, истрајност, непоклел, неодустајање пре него што се започне.

Нека је вечна слава учесницима и страдалницима у Топличком устанку.

М.С.