Iguana

Албанологија и Словени – Академик Каплан Буровић утемељивач научне албанологије

08.06.2017 Kaplan08. јун 2017.

Како се већ зна, темеље албанологији су ударили и основали је Словени, Србо-Црногорци, Хрвати и Македонци. Србо-Црногорац је био бискуп драчки Павле Анђелић, који је написао прву реченицу на албанском језику, у 15. вијеку, док је Хрват Иван Бузук написао и објавио прву књигу на албанском језику, у 16. вијеку. Македонац Петар Буди, из 17. вијека, је први албански пјесник. Србин Петар Мазарек је прва личност која се 1610. године изразила о поријеклу Албанаца.

Пошто су тадања сазнања о Албанцима била површна и сасвим слаба, албанолошке студије су пошле странпутицом, на што је утицало и романтично расположење тог времена, тадања стварност, па и политички циљеви великих сила тог времена.

Албанској феудо-буржуазији је то пријало за национално буђење свог народа, за препород и мобилизирање за национално ослобођење од турског ропства, па су зато и прихватили ту романтичну хипотезу о свом поријеклу, тобоже да су аутохтони и сљедбеници Илира, па и Пелазга.

Развојем албанологије и открићем веза албанског језика са другим језицима, дошло се до сазнања да Албанци не само што нису аутохтони, већ нису ни Пелазги, па ни Илири. О овоме су свијетски албанолози приложили довољно доказа, докумената, чињеница и здравих научних аргумената, још прије Другог свијетског рата, да су и сами албански научници цедирали и почели да их прихваћају, док су албанске власти, посебно енвристичке, објавиле то за ТАБУ и наставиле да се упињу на антинаучну хипотезу о тобожњој аутохтонији и поријеклу од Пелазга и Илира.

Енверистичке власти су прогањале злочиначки сваку другу мисао, и најмању, да би индоктринирали свој народ у колотечини шовинизма и расизма, и тако његову пажњу одвратили од актуелног јако проблематичног стања у Албанији, хушкајући га против сусједних народа, да њиховим триторијама направе своју супер Ве-е-елику Албанију.

Не знајући за службени став албанских власти, академик, проф. др Каплан Буровић, бранећи своју другу диплому на Албанологији Државног Университета у Тирани (ДУТ), године 1969., супротставио се службеном ставу својом монографијом УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ. Университетска комисија му је одбрану дипломе усвојила и оцјенина највишом оцјеном – десетком, али су га албанске власти, након годину дана, ухапсиле и инсценирале му судски процес тобоже за непријатељску пропаганду, за којешта друго, маскирајући овако чињеницу његовог дјела и његовог става против индоктринације албанског народа фалсификованом историјом.

Чињеница је да је предсједник суда, на самом суђењу, а на оптужбу Академика Буровића против албанских власти, изјавио: “Добро смо учинили што вам нисмо објавили монографију УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ! Погрешили смо што смо вам објавили остала дјела!” Док у пресуди му пише да је овај Академик у Албанији претстављао политичку и идеолошку диверсију. Видите издање Академика Буровића: ЕНВЕРИСТИЧКИ СУДСКИ ПРОЦЕСИ, Улцињ 2016., гдје имате факсимиле свих судских рјешења против њега.

Академик је ту студију, припремајући је за одбрану дипломе, откуцао на писаћој машини у десет (10) примјерака и раздао их на све стране Албаније, па је покоја од њих успјела да пређе и њене границе.

Виши педагошки институт у Скадар, још прије одбране дипломе, увео је ту студију у материјале свог научног билтена, за наредни број, али интервенише албански Сигурими (пандан “наше” УДБ-е!) и забрањују то објављивање.

Предсједник комисије пред којом је Академик бранио диплому, проф. Махир Доми изјављује: “Студија Каплана Ресули (псеудоним нашег Академика,- Л.Л.) превазилази оквире обичног рада за одбрану дипломе. Она не изостаје ни најмање иза студија које објављујемо у нашем часопису STUDIME FILOLOGJIKE. Зато ћемо ми ову студију одмах објавити у том часопису као један значајан допринос на пољу албанске дијалектологије…”

Али ни овима Сигурими не дозволи да му је објаве. У међувремену, проф. Анастас Доде, члан државне комисије, и он не знајући да је Академик Буровић у црним листава власти, уводи у своје университетске лекције нека научна открића Академика Буровића из области фонетике и морфологије. А кад су му повјерили да за албанску енциклопедију састави глас GJUHA SHQIPE, он и тамо уноси откриће Академика Буровића, али сада без помињања његовог имена, пошто је био у затвор. Видите дјело Академије наука Албаније: FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирана 1985.

Послије одбране дипломе, албанске су власти дале Академику диплому да је дипломирао на ДУТ, па су објавиле и чланак у дневној штами са именима студената који су научним радом бранили диплому те године.

Име Академика Буровића није нигдје! Свим студентима су објавили по који одломак из рада, којим су бранили диплому. Академику Буровићу не објављују ни ријечи.

Тада је Академик сам спремио један одломак са уводом да је тим дјелом одбранио диплому на Државном университету у Тирани, и послао то свом пријатељу, главном уреднику листа MESUESIИ. И овај му то не објављује. По хапшењу Академика албанске су власти наредиле свима, који имају какво његово дјело, штампано или у рукопису, да то одмах предају надлежним органима, уз претњу да ће се кривично гонити ако то не учине.

Тако је почело скупљање свих његових дјела за паљење, па и примјерци монографије УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ, док у регистар дипломираних на Државном университету у Тирани, поред имена Капллан РЕСУЛИ пишу: “Отјеран са студија за лоше политичко држање”.

Они му одузимају и спаљују и диплому. Овако су они учинили све да избришу сваки траг његових албанолошких открића, пошто су учинили све да га и физички ликвидирају, па и да га Албанци забораве. Преко свега, поставили су и његовој малољетној дјеци другог “оца”, настојећи тако да и из њихове главе избију име оца, овог изузетног ствараоца и борца за слободу и демократију, за научну истину.

Проф. др Јуп Кастрати, породични пријатељ Академика Буровића, није предао свој примјерак. Он га је сакрио и, кад је Академик изашао из затвора, предао му га.

Како рекосмо, постоје чињенице да су бар два примјерка ове монографије прешли границу Албаније. Познати италијански академик, проф. др Гулијано Бонфонте, коме је сигурно допао у руке примјерак те монографије, на скупу Илирских студија у Тирани 1972. године иступа против фалсификоване историје албанског народа, док у Истамболу, године 1991. нашег Буровића проглашавају као књижевника за почасног члана Академије наука, а као научника, управо за ту студију, којом је бранио диплому на Државном университету у Тирани, именују га за секретара Одсјека за албанску књижевност и албански језик. Као секретар овог одсјека он је аутоматски, по статуту, и потпредсједник те Академије.

По изласку из албанског затвора (Треба да знате да је претходно, као дисидентни књижевик, издржао и југословенски затвор!), Академик Буровић, владајући албанским језиком, развио је јако плодну издавачку дјелатност на том језику, без преседана, штампајући приватно и раздајући Албанцима Албаније и њене дијаспоре на поклон сва своја издања, од којих већина третирају албанолошке теме и разобличавају оне који су фалсификовали историју албанског народа. Иако су Енверовци и преко медија тражили да се забрани улазак у Албанију и самом Академику, камоли његовим дјелима, иако су му их пљенили на царини, иако су му их и спаљивали сред Тиране, он је наставио да пише и објављује своја документа, чињенице и сасвим здрава научна аргумента да Албанци нису ни аутохтони, нити Илири, понајмање и Пелазги.

Године 2007.он објављује и своје капитално дјело КО СУ АЛБАНЦИ?, које се одмах преводи и објављује и на енглески језик. Ово је сигурно разбјеснило Енверовце, па су му до сада учинили и неколико атентата: нажалост – и уз очиту сарадњу Титоиста. И поред свих сметњи и саботирања са свих страна свијета, не само од Енвероваца и Титоиста, већ и од Стаљиниста, па и од Антистаљиниста (Изузев Српске Православне Цркве, која га и одликује за одбрану научне истине, свака јој част!), Академик Буровић је коначно разбио албанско ТАБУ и осмјелио Албанце да и преко медија дискутирају о свом поријеклу. Штавише, и да се изјаве да се не слажу са фалсификованом историјом свог народа. Неки су Албанци, колико за примјер наводимо др. Ардиан Кљоси, положили и своје животе у одбрани албанолошких теза Академика Буровића.

И док и сами Албанци прихватају албанолошке тезе Академика Буровића, Титоисти Југославије, посебно они Србије, Македоније и Црне Горе, настављају да ударају у добоше албанске аутохтоније, да су ови Албанци поријеклом од Илира, па и од Пелазга. Настављају и да раде о глави Академику Буровићу, сами и у сарадњи са Енверовцима.

Албанолошке тезе Академика Буровића прихватају из дана у дан и страни научници. Њујоршки Университет му их је продискутирао преко интернета, па му их је и објавио на енглеском језику. Тако и француске научне институције. Па и Македонска академија наука и умјетности му их је увела у своју енциклопедију.

Тако су албанолошке тезе Академика Буровића данас једна реалност, неоспорно научна. Овим тезама он је оборио из темеља досадашњу зграду албанологије, романтичну и антинаучну, и поставио јој је сасвим нове темеље, строго и стриктно научне, да су и сами албански научници, како нагласисмо, почели да их усвајају.

Свидјело се или не свидјело ово Енверовцима и албанским екстремним националистима, шовинистима и расистима, Словени, Србо-Црногорци и Македонци су ти, који су ударили темеље албанологији. Ови Словени су опет и ти, који им је постављају на здраве научне основе, демострирајући овако своју изузетну хуману наклоност према овом малом и дубоко заосталом народу, с којим су вјековима живјељи и у симбиози, дијељили и добра и зла. У знак захваности ови су Албанци сву своју најатавистичку мржњу сконцентрисали управо на Словене, на Србо-Црногорце и Македоненце (Ништа мање и на Грке и Влахе!), посебно на Академика Буровића, против кога су организовали мобинг и сатанизирање. Њихова мржња против њега и њихова најмонструознија злочиначка дјелатност против њега и његове породице, малољетне дјеце, без преседана је у историји човјечанства. Свака част изузецима, који су устали и у његову одбрану, па су и преко медија протестирали, тражили да се прекине са злочинима и да се рехабилитира.

Има времена што је Академик Буровић припремио за издање своју монографију УЛЦИЊСКО НАРЕЧЈЕ, коју посвећује Професору Кастрати, али су га систематски саботирали Енверовци и Титоисти. И поред тих саботирања и ово његово 142-го дјело, прије који мјесец је угледало свијет.

Због ограниченог тиража, а и да не би допало у руке оних који ће је сигурно опет спалити, књигу можете наручити на адресу: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
Ловро Ловренић