Iguana

Истина о Албанцима у Охриду

01.10 ohrid01. октобар 2017.

Охрид, данас светска баштина УНЕСКО-а, македонски је град не само актуелно, већ је то био и кад Албанци нису били нигде на Балкану, ни у самој Албанији, јер су тада номадили са својим козама по падинама Карпата и Бескида, у Румунији и Средњој Европи.

Као македонски град октроисао га Цар Самуило, још у десетом веку, формирајући прву македонску државу и смештајући ту своју македонску престолницу, па и патријаршију. У то време, не само у Охриду, већ нигде, на територији данашње Републике Македоније, живе душе албанске није било.

Напротив, Македонци су се у та времена распростирали широм данашње Албаније, па и у самом Драчу (Јан Кукузел). Под именом Бугари они се спомињу и 1043, у листи војника драчког стратега Ђорђа Манијака. Албанци још нису били ни ушли у историју кад је Македонац Петар Дељан дигао на устанак против Византинаца не само Македонце Македоније и Албаније, већ и сабраћу Србе са њиховим славним вођом Тихомиром из Драча (1041).

У часопису КУВЕНДИ Бр. 6-7, Мичиган (САД) 2002, албанска америчка дијаспора објављује превод на албански језик гласа ОХРИД из књиге познатог турског путописца Евлија Челебије, који је из година 1660-1670, а са флагрантним фалсификтима, како то обично чине ови Албанци.

Изволите видети само ове три фалсификације:

1.- На стр. 93 њиховог часописа преводе Евлија Челебију: “Sipas historianeve latin, themeluesi i këtij qyteti ka qenë dijetari i quajtur Ohri...” ПРЕВОД превода: “Према латинским историчарима оснивач овог града је био научник звани Охри...”
Прихватајући ово право за здраво, Албанци не чине никакву примедбу овој етимологији, која и на први поглед не одговара истини, али одговара њиховим шовинистичким и расистичким аспирацијама да све под сваку цену албанизирају и, што не могу албанизирати, да поклоне и самом црном ђаволу, само не да признају да то припада некоме од словенских народа.
Пре свега питамо где је то нашао Е.Челеби да су тако назвали овај град “латински историчари”?! Који је то латински историчар који спомиње Охрид под овим именом ?!

Колико ми знамо, ни латинска ономастика и нити топономастика не познају име Охрид. Латини су овај град познавали под именом Lychnidus, па су и језеро назвали на свом језику Лихнидско Језеро. А ово значи да је у та времена најзначајније насеље на обали тог језера било Лyчнидус, као што је и данас Охрид – па се по њему и језеро назива Охридско језеро. Полазећи од тога, могуће је Лyчнидус и Охрид исти град
Шта више и слог –ИЂ у оба назива може нам сугерирати исту етимологију, ма да она не мора бити иста, јер се исти слогови понављају у различитим речима, које су и сасвим различитих семантија и етимологија.

По мом мишљењу топоним Охрид је из раног средњег века, из времена поплаве Балканског полуострва од стране словенских племена, када је и само полуострво променило своје име Холмско полуострво у Илирско полуострво, подразумевајући под Илирима Словене. Тада су ови Словени и латински Сингидунум назвали Београд. Мислимо да су тада и Лyчнидус назвали Охрид.
У WИКИПЕДИЈИ видим једну етимологију имена овог града, која асоцира као народна, али има и нешто интелектуалног, екстремно македонског. У сваком случају можемо је прихватити са малом исправком, поготово ако се придржимо и принципа познатог албанског етимолога академика, проф. др Екрема Ћабеја, о етимологијама.

Тако тамо пиђшћчже : “Охрид Лежи у дну Охридског Поља, на осамљеној вапненачкој хриди (792 м), која ртасто залази и високо се диже изнад Охридског језера (695 м). По таквом положају на хриди (на македонском уместо „брдо“ се каже „рид“, тако „у брду“=„во рид“,„о брдо“=„о рид“,) дошло је словенско име Охрид.”
Ако данас Македонци кажу “рид”, у време кад се Охрид тако назвао и они су за “брдо” и “рид” прононцирали ту реч као и сви Срби – ХРИД. Па отуда и имамо коначно ОХРИД, а не “Орид”.
За “хрид” се позивам не само на речнике српског језика, већ и на нашег добро познатог песника Алексу Шантића:
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.
На албанском језику се за хрид каже: shkëmb, shkrep, karmë.

2.- На истој страни преводе Челебију: “Mbreterit qe sunduan Ohrin jan Tekfuri i Bizantit...Latini i Hercegovinës, Shqiptari i Shpanjes (duhet te jete nje deformim i fjales Shqiperi ) dhe Vojnik Bani”. (ПРЕВОД албанског превода: “Краљеви који су владали Охридом су Текфури Бизанта... Латин Херцеговине, Шћиптар (= Албанац) Шпаније (треба да је деформација речи Шћипери=Албанија) и Војник Бан.”
Оно Војник Бан (Ако није деформирао албански преводилац !), могуће је деформација Челебије српско-македонског имена ВОЈИН, али “Шћиптари и Шпањес” немогуће је деформација Челебије (Како то претендирају ови Албанци !). То је ЊИХОВА очита деформација, јер у годинама када је Челебија писао то, речи ШЋИПТАР и ШЋИПЕРИ биле су непознате и у лексику самих Албанаца, камоли код Турака. Ове су се речи појавиле у лексику Албанаца тек у 18. веку. Челебија је могуће написао “Арнаут Шпаније”. А то не значи ““Shqiptari i Shqiperisë = Албанац Албаније, већ НАЈАМНИК Шпаније.

Ово није први случај што ови Албанци турску реч АРНАУТ преводе ШЋИПТАР – АЛБАНАЦ, иако знају сасвим добро да она (Не само у језику Турака !) често има смисао НАЈАМНИК. За опширније о семантици апелатива НАЈАМНИК видите моју студију АРНАУТ у мом делу КО СУ АЛБАНЦИ ?, друго издање, Јагодина, 2013, стр. 29.
Преко свега, зар ови Албанци не знају да до 1928.године ни у самој Албанији нисмо имали ниједног краља Албанца, камоли и ван њених граница.

Први Албанац краљ је Ахмет Зогу, који је проглашен за краља у децембру 1928.године. Према томе, да је Челеби и назвао кога краљ Албанац Шпаније, бар ови Албанци треба да знају да је то нека грешка, коју треба исправити, а не да је продубе и да афирмирају као истину своју назовимо грешку.

И док у Охриду прије турске окупације нисмо имани ни живе душе албанске, њим су владали Краљ-Цар Душан, Бранко Младеновић – родоначелник владалачке породице Бранковић (Вук и његов син Ђорђе Бранковић), па Гргур – старији брат Вука Бранковића.

3.- На стр. 100 преводе: “Banorët e Ohrit flasin shqip, sllavisht, greqisht e turqisht”. ПРЕВОД превода: “Становници Охрида говоре shqip =албански, словенски, грчки и турски”.
Опет имамо реч SHQIP. Ако ова реч није додата тексту Челебије (позната пракса ових Албанаца !), у оригиналу текста треба да је арнаутче.

Како се зна, крајем 9. века Охрид је постао средиште хришћанства међу Словенима. Ту су започели њихов рад ученици Св. Ћирила и Методија: Св. Наум – први словенски монах и Св. Климент – први словенски епископ. У Охриду, као духовно средиште балканских Словена подигнуто је тада и касније више знаменитих цркава, као Св. Софија и Св. Богородица Перивлепти. Охрид је био и престолница Цара Самуила (976-1014), који је и октроисао овај град као македонски, па је од епископије постао и столица Патријаршије. На поменутој високој хриди, изнад града, налази се најстарији део Охрида са најважнијим црквеним грађевинама. Ту је и Самуилова тврђава.

Албанци, који су и само са једном ногом стигли на крај света, у Јапан, разумије се да су после турске окупације(!) Охрида стигли и ту. Па и поред њиховог познатог енормног множења и асимилирања мештана, Македонаца, дан-данас у Охриду они претстављају једну сасвим безначајну дојаспору.

Охридска општина, са 28 села, по попису из 2002.године има 55.000 становника. Конкретно: Македонаца 84.6% и Албанаца 5.5%. Општина! У самом граду могуће да их нема ни 1.0%, док у албанском пограничном граду Поградец (чисто македонско име!), на обали истог језера, наспрам Охриду, дан-данас скоро половина становништва је македонска и поред свих прогона који су им се учинили и у току турске окупације, камоли после прокламирања Албаније за независну земљу.

Ови “преводи” и прештампавања не служе мирном суживоту албанске дијаспоре са мештанима, Македонцима, на територији Македоније. Њима се потстичу само свакаква непријатељства, трвења, конфронтирања и судари, на штету и једних и других. Крајње је време да се Албанци ману фалсификовања своје историје и хушкања свог народа против суседа. Крајње је време да прихвате научну истину и започну мирни суживот са Македонцима и свим другим суседима, као документирана албанска дијаспора, чија су права и дужности јасно формулисана и у међународном закону о дијаспори.

Проф. др Каплан Буровић, академик