Iguana

Сашко Гешовски – заборављена страница из историје

07.05.2018 sasko08. мај 2018.

Његова генерација није имала луксуз спокојно да размишља где ће на годишњи одмор, на који ће факултет на студије, у којој ће дискотеци провести вече. Нама, у слободи чак је и сећање на ту генерацију „луксуз“.

Шести мај. Једни славе Ђурђевдан, други трче на скопском маратону, владини представници у оквиру еко-акције саде цвеће у Дојрану, МУП на градском стадиону у Штипу показним вежбама обележава Дан полиције… Паркови свуда пуни, кафићи такође, чак ни муње и јака киша не прекидају ту недељну нирвану. Деветнаестгодишњи младићи гласно се надвикују прогнозама исхода меча између Барселоне и Реал Мадрида. Врте имена фудбалера, знају све до најситнијих детаља о Суарезу, Роналду, Роберту, Бејлу...

Не знам да ли би дали толико детаљне одговоре да их запитах да ли знају ко је Сашко Гешовски. Двоумим се да ли да их питам, због страха да ће ми дати одговор који поразио културу нашег сећања, коју не негујемо ни довољно ни достојно. Тепим се да је бар добро што су им идоли спортисти, а не пропагатори насиља и рата. И што им је „главни проблем“ тог дана како ће завршити једен фудбалски меч. Уосталом, и нису они криви ако мисле да је мир, слобода и спокојство нешто што природно следује, нешто што пада с неба, на исти начин као што пада киђа коју желимо само када нам неће поплавити њиве и инфраструктурно супстандарна насеља. Криви су старији, њихови родитељи, образовни систем и васпитни процес, јер не успевамо да им уградимо свест да се ништа у животу не добија на тацни, налик оној на којој им је послужена кафа. Од државних успеха до фудбалских резултата – за све је потребан труд, рад, улагање, посвећеност, тренинг...

Имају исто толико година колико је имао и Сашко Гешовски у мају 1991. године. Те турбулентне године његова генерација није имала луксуз спокојно да гледа утакмице, да размишља где ће провести годишњи одмор, на ком ће факултету студирати, у којој ће дискотеци провести вече...

У 11 часова 6. маја пре 27 година, 19-годишњи младић из Кавадараца који је служио војни рок у ЈНА, убијен је у Сплиту. До данас је остало неразјашњено ко је испалио рафал према Македонцу, који је у то време био на дужности стражара у команди Војнопоморске области у хрватском приморском граду. И зашто је остављен на фронталној линији, у време када 30 хиљада људи протестује пред командом, а њихов гнев прераста у неред и насиље. Снимци од тог дана показују почетак ужаса на територијама бивше Југославије. Сашко Гешовски био је прва жртва југословенског рата. Истог дана био је рањен и Тони Стојчев из Македонске Каменице, који је покушавао да помогне Гешовском. Истог дена приказан је и снимак како више лица желе да задаве војника Светланча Накова, из села Лаки, код Винице, док стоји у транспортеру. Спашава га возач транспортера, такође Македонац, Славе Јованов из село Василево, код Струмице. У конфликтима који су започели у СФРЈ погинуло је четирдесетак македонских војника који су се нашли у редовима некадашње ЈНА.

Да није било ратних ужаса, данас би они били родитељи, можда већ и младе деде првих унучади, и учили би своје наследнике колико је важан мир, и колико је страшан рат. Нису добили такву шансу. А шта је с нама, из генерација Гешовског, који смо на телевизији видели страшне снимке, који смо расли у тим турбулентним временима, који смо до последњег тренутка стрепели да ли ће се повлачење ЈНА из Македоније одвијати на миран начин, који смо због свега тога можда и брже сазрели, но, и брже остарели?

Мислим да нисмо учинили ништа значајно да подсетимо на ту лекцију више од једном годишње, па чак ни толико, посебно ако тај датум прегази нека евровизија, нечији спектакуларни концерт или спојени мајски празници. То, свакако, не говори добро за нас. Није добро на овај ужасан дан више да подсећају регионални, него македонски медиуми.

Хрватски новинар Борис Дежуловић, пре пет година објавио је нњигу есеја „У потрази за изгубљеним временом“, у којој су „скупљене“ петнаестак година као његовог личног виђења политичке и емотивне историје региона. Бави се и питањем ко је убио Гешовског и какво је тумачење тог догађаја у Хрватској.

„То је било пре много година и у међувремену се догодило све и свађта, одавно смо заборавили малог Македонца и његовог уплаканог оца пред ТВ-камерама, зато што историја слабо памти имена и презимена оних који нису толико бесмртни да могу да преживе револверске пуцње и да живе вечно у нашим срцима и у именима основних школа. И још притом с друге стране на нишану устаничке пуште. Или револвера (...) А да је ово цивилизована и културна земља, као што није, и каква, изгледа, никада неће бити, за трагичну погибију Сашка Гешовског већ одавно би био снимљен филм, који би до краја саголедао све фрустрације и незгодне детаље наше славне историје (...) И не због Сашка, јер њему то већ ништа нема да значи, већ због нас, који живимо у слободи, заједно са оним до зуба голоруким херојем, који једног давног маја пуцао пуцао у бледо дете одузето од страха“.

Управо тако. Због нас, који живимо у слободи.
Извор: ДВ