Банкрот српске елите

 

20. јул 2014.

20.07.2014 bankrotKоја то раздаљина треба да се пређе и колико времена треба да прође да би неко друштво стигло од идејног до материјалног банкрота? Нема дана да обични грађани нису обавештени о сјајним пројектима или ингениозним људима, који би сто чуда направили само да ово друштво има разумевања или средстава да те идеје или те људе реализује.

И тешко је наћи мислећег човека који није уверен да у овој земљи само новац или материјално благостање државе стоји као главна, челична препрека на путу остварења хиљада пројеката.Вероватно најчитанији страни писац на Балкану Фјодор Михајлович написао је негде на средини прошлог века да је Русија земља набијена несрећом, бедом, крвавим сукобима, али да несрећа, изгледа, није сметала руској духовности и уметности да подари Европи највише интелектуалне и креативне домете.

На другој страни те клацкалице између новца и идеја, господин Достојевски је као пример сређене, богате и мирне земље узео Швајцарску, која је била богата, сређена и сасвим спокојна али је светској цивилизацији као свој највећи домет дала сатове с кукавицом.

Та опсервација великог руског класика постала је нека врста рефрена у разговорима домаћих интелектуалаца који су решавали ратове, неразрешене конфликте на Балкану, у уверењу да су идеје и духовност на нашој страни, као што је и наслеђе нашег идејног оца Фјодора Михајловича.

Али нико још није размотрио могућност да смо и на идејном и материјалном плану добили у наследство сасвим баналну Швајцарску кукавицу која нас на сваки сат обавештава у који смо то економски канал упали. Шта ћемо, дакле, ако се испостави да у Србији има више новца него идеја? А новца има веома мало.

Ова дилема као да је васкрсла протекле недеље, кад је Србија донела нови Закон о раду који је већ оцењен као први велики корак у истинске реформе или последњи чин самоуправне социјалистичке мелодраме у Србији.То свакако мора да делује депримирајуће за земљу која се већ 14 година дави у расправама о томе ко је заиста шампион реформиста и у којој су у страним амбасадама већ успостављени тахометри реформи у Србији, Није, међутим, јасно како би изгледала српска политика или администрација ако би се та армија партијских активиста вратила у базу, под условом да партије одакле су дошли уопште постоје.

Премијер Србије Вучић признао је да није успео у намери да рационализује, односно смањи на разумну меру број службених аутомобила којима хиљаде функционера и службеника обилазе све осим пореских обвезника.

Зато ће најмоћнији човек у Србији пре свега морати да води борбу против својих активиста који ће се питати: Зашто смо лепили плакате и ишли по митинзима ако не можемо да добијемо посао у некој агенцији или ауто више средње категорије, да покажемо да се нисмо борили узалуд? Чему бављење политиком ако не можете да добијете посао, место у управном одбору, стан, локал или заштиту од истражних органа? Случај Г17 или УРС-а могао би да послужи као трагикомичан пример јер, изгледа, да нико није остао у странци али су сви остали у државној управи.

Када се говори о закону о раду или другим реформским законима који ће бити на дневном реду парламента, остаје само једно тешко питање: Може ли се реформисати друштво тако што ће се одузети од оних који су већ добили диплому губитника транзиције?

Ту домаћи економски стратези већ делују као амбициозни, неискусни сеоски лекари који као главну терапију сељацима препоручују да се што више одмарају или да сваке године иду два месеца у бању, ако већ не могу на море или скијање.

Економисти или статистичари наше пропасти можда ће успети да докажу како главни проблем у Србији нису пензионери или раскалашни радници у пропалим предузећима, али и у овом таласу тешких реформи некако се заобилази економска класа са својим политичким манекенима који су и земљу довели до ивице банкрота.

Није направљена никаква рачуница, али постоје озбиљне индиције да су веће рупе у буџету направили тајкуни него пензионери или радници на минималцу, али ови други немају пи-ар службе, а лидере су видели само на митинзима.

Прошле владе већ су поломиле зубе на болећивом односу према тајкунима, који је често деловао као чист криминал, али није јасно какав однос има нова влада, тачније Александар Вучић, који је главни капитал стекао када је ухапсио највећег српског капиталисту.

Последњих недеља на насловним странама листова објављују се листе тајкуна који највише дугују држави, које понекад личе на листе добрих фудбалских лига, где се, уместо Реала или Манчестера, налази чувени бизнисмен који је избио на прво место дужника јер је протекле недеље увећао дуг држави за десетине милиона.

Али државни органи ће зато савршено добро објаснити и последњем пензионеру из Жагубице или сељаку са Старе планине да су у овој земљи, као у најуређенијим земљама света, сигурне само две ствари – човек мора да умре и да пре тога плати порез. А то већ није добар почетак за тешке реформе.

Батић Бачевић, Политика