Поклони радост

"Поклони радост срећа је већа када се дели" у Латову и Кошину

28. јануар 2017.

Јануарско јутро. Праскозорје. Нити је ноћ, нити дан. У буђењу новог дана, јасни призраци сунчаних обасјаја на излазу из Скопља. На чистини аутопута ка Тетову, огледа се белина Шаре, а већ је и дан узео маха.

Видици су бистри, с погледима на стазе крајолика западног дела земље. Непромењен ток историје, изнова отвара нове теме. Отвара је сапутник и прегалац на путу у акцији "Поклони радот – срећа је већа када се дели“ - Илија Ивановски из демирхисарског села Вирова. Како каже, "освешћени аутохтони Србин".

Сада са новом причом о току реке Треске о њеном почетку и месту где се спаја са Вардаром. Каже "како је само хладна Треска, а Вардар пак на том споју врућ, ко бара..."

То ново сазнање збуњује у не знању открива нам и нове перспективе и нова сзнања о топонимима, местима, људима наравима, уз неизбежну слику да је читаво скопско насеље Ђорче Петров (некада Ханриево), заправо било насељено Поречанима, Брсјацимна, Галичанима, и Положанима. Дакле људима из западног дела земље, где је по обичају и нарав специфична, као и уобичајеност прославе крсне слве.

Пореч нас чека. Дотле снег по путу на превоју Стража. Мало чистији пут на успону ка Кичеву.

Застејемо у Латову. Сашо Крстевски потомак Мицка Крстића нас дочекује са грејаном ракијом за добродошлицу, уз пошалицу да је спремљен „Шумадијски чај“. Иако вели, не пије врућу ракију.

Приносимо нешто потребштина, основних намирница за старије и пакетиће слаткиша за славу Светог Саве, за најмалађе.

Остављамо могућност радосног договора да нам младеж буде гост Споне с пролећа.

Пратимо "парче" тока реке Треске. По њему и разазанајемо да смо зашли у крај Пореча. Нагињање на централну Македонији у долини реке Треске, изнова подсећа како је само читав крај одсечен.

najmaldji kosinoУлазимо у Македонски Брод. Скрећемо ка Прилепу. Мали успон и идемо у сусрету новим људима, и местима.

Дебреште. На улазу је "Саша Петрол" - бензиска пумпа. Не скрећемо одмах, већ на следећем завоју улазимо у село. Џамија са два минарета. Турске заставе и успут и испред џамије, иако у селу живе Горанци. На неким кућама видљиви графити нове албанске партије Беса.

Настављамо ка Лажанима. Уске, али чисте улице.. На неким улазним вратима и терсама исписана муслиманска имена.

Скрећемо и идемо ка селу Кошино, места војводе Јована Долгача. Из начичканих кућа са високим и шареним оградама, настаје празнина, тишина, и предео под дебелим снегом...

У брду је усађено неколико скромних кућа...На прилазу, по неки лавеж паса пресеца тишину. Стара месна црква из 13. века  посвећена Светом Николи. Ту славу и славе мештани. У доњој махали нас дочекује наш домаћин Јовица Боцевски. Аутохтони Србин, потомак славног војводе Долгача. Прави добродушни сељак. Првом коме дајемо дарове је Игор, за његове две кћери: Александру и Сару.

skolaКа Горњем делу села, идемо пешице. Не пропуштамо тек тако чистину оштрог ваздуха, док зубато сунце на махове пробија својим зрацима и даје топлину.

Не сред села, скрећемо стазом улево, прегазимо реку и стижемо до школе "до петог разреда". Раније се звала Вера Циривири Трена, и била је под општином Дебреште, а сада припада општини Лажани и носи назив Мирче Ацев. Тик до школе дарове добијају Ангела ученица четвртог разреда, и Марко ђак првак.

У селу које иначе никад није потурчено, постојала је стара турска кула а тип села класично брсјачки, у брду, са долом у њем ток реке.

У самом горњем делу излазе остала деца, и сви су на окупу: редом пакетиће примају: Филип, Мартин, Драган, Стефан, Кристијан, Данијела, Петар и Маја.

aДео родитеља такође користе прилику да дан прекрате којом реченицом, питањем о животу, приликама, и рекоше, да у селу има 25 фамилија. Било их је преко 70. Отишли су.

Опречне су приче, као и сав живот ових сељака. Приче сељана се специфичне, искрене и јединствене.

-Никола је био син Долгачев. Никола Цветковић. Природно умире. Његов син Јовица по њему носим име. Како знам, нема писаних трагова, о њему, уоште. Имам фотографју са сахране у Београду. И сада је у селу пристуно презиме Цветковски. А Цветко се звао отац Јована Долгача, каже Јовица, домаћин док нас послужује "домаћом одлежаном ракијом".

Тужно је како је све тихо нестало у забораву. Ето, пронашао сам рођаку у Швајцарској, али није желела ни да чује, уз опаску да нема потребе да се упознаје са родбином одакле потиче њихов деда и славни предак.

mladeЈовичин отац, Младен, гледа и одмерава, са штапом у руци нас дочекује испред авлије. У њему и патња и мудри осмех. Ћутња му говори. Видљивих бора на лицу, попуцале руке, здрави се и води нас. Показује шталу, живину, ређа чега све има од стоке: Краву, теле, јунце, кокошке, свиње...

Вели да је од Зареваца, српског порекла, рођен у селу Зрзе. Али је дошао да живи код жене у селу, јер је остала мајка сама. Кућа је планирана да буде за сурдуму, оставу. Јасно вам је да што је село даље од града је српско, што је ближе бугарашко.

О манстиру Зрзе бринуо је Калуђер Мино.

Док прича, на телевизији "иде" програм Сител телевизије. Старе македонске приче.
Нуди га Илија дуваном, а он каже: "Ја виткам тутун, али узећу од овог", и додаје како је њима овогодишња берба, и откупна цена дувана од 190 до 200 денара.

mladen ispred kuceПритисак, и мука је видљива и без речи, само да гледаш тог сељака видиш у каквом је стању и кроз која искушења прошао и провео године деценије...

Зборимо још коју реч.

И, одлазимо готово нечујно. Иза нас остаје село, и чистина погледа...

Већ смо код скретања за село Крапа, које је дало још славних имена српских војовда и јунака које су заборавили људи, и овде и у Србији.

28.01.2017 seloУ повратку, Александар Проданов који је са нама у групи, открива да препознаје приче и списе о којима су писали историчари и трагове које бележи. Возимо се поново према Броду.

Путујемо кроз Пореч, попут кривудавог речишта.

Обележје је ово рана рода мога и све ме ране његове боле.

Милутин Станчић