Поклони радост

Слике наших дана на Космету

05. март 2017.

05.03 djordje obilicПоставши заједничари вечних блага Сведржитеља, опијен Ракићевим стиховима на уснама, кроз беседу оца Срђана у Липљану која ће грејати срце током Великог поста хитамо ка завршним речима, јер испунисмо, извршисмо, колико је у нашој моћи тајну спасоносног домостроја.

А тек је Прва недеља Велике Четдесетнице - Победа Православља!
„Не гораше ли срца наша“ стоји у Јеванђељу, а видим то у Биљаниним очима. Није ли и данашњи Апостол предодређен животу нашег човека на Космету?

Кроз путеве и токове; Ситница која све одмерава, и упућује од памтивека. И данас је тако.

Осећам и огледам фото записе Ђорђа, кад год погледнем на Обилић. И војничке дане Зокса. И пијанство Ћокса у Грачаници...

И молитвене прозбе свештника по Метохији.

Кроз сећање, допирем до Ћириног трага по читавом Космету, и хуманост Срба за Србе у околини Приштине.

oliИ прозу Сунчице Денић на прилазу Чаглавици. И поезију Народног приштинског позоришта.

И почетак писма „Ево Теодора“ Воргучића. Не промакне ми ни репортажни запис Биљане Радомировић. Још памтим Адамове речи, и Мирослављеве бравуре када ока не можеш склопити код њега у кући. и нетрпељивост како само може наш човек са својином да се завади.

Трудове учитеља у Лапљем селу, Врбовцу, Племетини, Брњици.

И истрајност Оливере у Ораховцу. Молитва из олтара код оца Илариона у Драганцу, а исту је произнео и отац Срђан, па се у пуноћи учествује у Василијевој Литургији.

Шапат Љуботена се чује, дозива гласно, час је близу, час далеко.
Почетна слика не јењава, иако нам је одлазак на Космету постао рутина, и пракса, и даље је она као дечија радост новине свежа, као да по први пут одлазимо-долазимо!

Јак је Лаб, још јачи наши утисци.

termoИ небо се ломи, а наша снага је пољуљана, али се не дамо. Држимо се.

Једвитим кораком, искоракнух из Цркве из 14. века, на улицу, ону једину српску у Липљану, са погледом преко неке нове фасаде, и тапете негде тамо далеко, где ми огњиште спава...

Милутин Станчић

Фото: Ђорђе Бојовић