simpo

Богомила као у џепу скривена долина у Азоту

22. јун 2017.

22.06.2017 bogomilaЦентрални део Македоније у коме се наслањају 15-ак села на масивне и прелепе пределе Мокре Планине, а уз њу и оне као што су: Јакупица, Караџица и Даутица. Планина Бабуна је некако посебна, по много чему. Област – Азот. Простире се тихо у горњем и сред(иш)њем току реке истог имена  - Бабуна.

Свим чул(им)а се (пред)осећа улазак у теснац, у област Азота као да се приступа каквом џепу. Гранични појаси Пелагоније, ка југу, а на западу са Поречом.

Иако је то центар, где би све требало да се укршта као својеврсни коридор, тога нема, јер је ово одсечени крај, (с)макнути, попут оног у Поречу у коме се упутисмо једног јутра, тамо; ка Велесу.

Овај нови поход, ка новим записима заборављених српских трагова на подручју данашње Македоније, протиче уз неку црту одмереног уметничког утиска, кроз запустеле крајеве, чији су кадрови део филмског рукописа Милча Манчевског. О том исконском тлу ове земље, писао је недавно и Драгослав Бокан. Прва дестинација – Кожље. Насеље не видимо.

kozljeНи село, ни засеок, ни куће.

Оно је тако смештено као да је изнад поља, које такође не видимо у брдовитом крају. Ту је ушће Пчиње у Вардар.

Тврђава из доба краља Милутина, докле се простирала његова територија. Јутро са јаким сунчевим зрацима. Спарина не смета.

Дан у буђењу

Тај дан у буђењу и трагању; трежњењу новог дана, носи и нова сазнања.

Дивни призраци се простиру и укрштају као и реке - Пчиња са Вардаром, тачно испод овог утврђења. Замишљамо, и огледамо се једни с другима, бистрих влажних очију, како је владавина краља одређивала ове коте, и места.

Огледа се кривудави ток Вардара. 

putИ дуге "пратеће" колоне возила на путу деонице Скопље – Солун које следе реку. Кроз шипражје враћамо се опет на главни коловоз.

Ослушкујем асфалт, испод ногу осећам струјање времена. Непрегледно поље црвених булки нас дочекује када пређемо Велес.

Мистичним, готово филмским кривудавим узаним путем, идемо ка Богомили – Азоту.

Силина сећања не јењава. Моћ скривених трагова, подсетник школских лектира, погубљене илузије се тек распршују, а нове путање се нижу.

Речи гомилају, белешке лете.

Пут(еви) као из снова, интензитет нешто јачи низ ток реке, уз пругу, где се поља преламају, где се с једне стране прелази на другу. Граница је пруга. Али и небо. Ту се и најмоћније и најјаче пишу и слушају стихови попут „веза“.

Шапућу векови

zenata sto spieМирис књига и лектира из библиотеке вадим из џепа.

Река Бабуна нас својим током уводи у Азот. Љубав на први поглед.

Љубећи скуте Јакипици, испијах скривену мудрост са извора Бабуне, поклоних се сенима славних и храбрих предака који су одважно и храбро четовали у овом крају. И клир који је служио Богу.

Отпојавши тропаре заупокојене на доњем и горњем гробљу у селу, нашавши тај зов давнина који призива и мира не да. Препуштајући се кораком замишљеним целивах голе кости. И питах се; ко ли је Цар или богат, убог или праведник ко ли грешник? Али промуцах муцавом душом својом: Упокој Господе све од века преминуле твоје!

Запис

Пише(м) и творим. А род збори, и без речи. Ко ће ти данас прозборити, рекох, знајући одговор унапред. Ко ће фасаду растргнути, коров заборава отшкринути? И има ли ко да све то чује? Истина кује нове знакове крај пута.

С(а)купљам их марљиво, сузних очију.

Моћни облаци се гомилају на прилазу Азоту, над невидљивом капијом, прате нас. На час нас дохвата и киша, па стане. Док разгрћемо мисли, већ почиње нова.

Трагови Азота

volstritНа прилазу селу Теово, са погледом на Јакупицу, и "жени која лежи" како мештани објашњавају положај тог планиснког масива, који грли, опкружује читав Азот.

Тај круг сачињава својеврсни џеп. Као недодирљиву зону, народа посебног кова, храборог корака, отпора свакој непријатељској стихији. Азот - Асли, турска реч. Османлије су тај народ прозвале као асије. Што ће рећи: „лоши људи, непокорливи“.

Као објашњење о тврдим, отпорним људима.

Овде је на прилазу Богомили августа 1941. убијен први Бугарски војник, иако је касније званично "пукла прва пушка" у Куманову и Прилепу. Људи су се самоорганизовали. Касније су 1942. од окупатора побијени у знак освете сви угледни мештани.

А, године 1915. када је забележен покољ и погром - геноцид над српским живљем на ширем реону Макадоније од Пореча, до Пелагоније, страдала је и Богомила.

Поклано је 120 мештана. Локални бугараши су побили нејач; старце, жене и децу.

objekatБугарски извори

И документима и записима Бугарске егзархије постоји податак да је 1905. "у Богомили забележено 152 егзархиста и 1096 Срба – патријаршиста". 

"Според статистиката на секретаря на Българската екзархия Димитър Мишев („La Macédoine et sa Population Chrétienne“) в 1905 година в Богомила живеят 152 българи екзархисти и 1096 българи патриаршисти сърбомани".

sajkaceТихо теку мисли као Тополка.

Тече мирно, шуми негде јаче, тај ток бистри мисли. И иде.

Папрадиште и Нежилово су Мијаци, сви остали су Брсјаци, и та неуравнотеженост и подела не јењава до данашњих дана.

У Богомили с леве стране пута на улазу, близу центру села последња кућа, дућан у којој су шивене шајкаче. Данас ни шајкача ни дућана.

groboviУ мирнодопско доба погубљен народ. Нестали су Срби.

Само старина која изумире памти али сведочења нема, говоре нам фреске, и гробља. А они који знају и памте, не би у јавност. Бојажљиви су.

Како рече један мештанин, имало је ово месташце пуно дућана, спуштени(х) ћепенци и сада, као некада кад не раде, сада су заиста затворени. Било је то пуно живота.

Јасна знаковност да је ово место било снажна варошица, мало трговско стециште, које је посебно живнуло изградњом пруге 1935. захваљујући Краљевини Југославији, која је и направила посебну заокружену путању трасе да би пруга прошла кроз сва села која су заслужила и задужила српско четовање и јасну припадност Цариградској патријаршији, снажно одолевајући бугаризацији и егзархији, чувајући српске обичаје.

С тога је кажу, веома често име мештана – Петар, "као захвалност краљу Петру ослободиоцу"

Црква у горњој махали, посвећена Светом Илији, потиче из 17. века, а међу фрескама и она Светог Саве.

senki 2Светиња веома јасно указује да је и без државе, и такозване пропаганде, знао народ коме припада, за разлику од ових наших, данашњих дана. А зар нису то били тада - "црни дани црна судбино под Турцима?"

Куће крију знаковност војвода бабунских, медаље за храброст, његовог височанства краља Александра. Али је ван авлије, друга реалност, махом вмровска. Таква је судбина, веле.

Као неко друго време, и јесте, не само по временском размаку, већ и по наравима, данашњим вредностима, обичајима, свесности, презименима...неко време, неко доба.

И Богомили су овде живели. По том покрету, и име овог места.

Железничка станица

Мирно је.

zeleznickasТишина уши пара. Грандиозна зграда обкјекат поред станице.

Сведок доба између два светска рата, као јасна и снажна знаковност грађевинског стила Краљевине. И један придружни објекат поред из доба социјализма.

Без естетике и лепоте, без контура, одвећ једноставно. Поред је и кућа стара са ознаком изнад 1936. Ту су и споменици стрељаних Партизана у Другом светском рату.

Поменимо и Петра Поп Арсова чије је порекло одавде, био је најпре београдски студент, али је због непромишљене и олаке полтике испуштен када одлази у Софију.

Једини који је могао да разубеди Војводу Мицка да не убије Дамета Груева био је управо овај човек - Поп Арсов. Зато су, кажу, ВМРО-вци и проценили и пустили њега на преговооре са војводом из Пореча.

У повратку, ако се тако може назвати то непрестано кретање, када стојимо унезверени, згрчених душа, испрепадани незнањем властитим, застајемо.

mostovanjaГледамо мостове, римске трагове, путање, засеоке и сунце које сија. Локалитети и трагови. Пуно гробље тих знакова. Ту је и оно свештеника оца Игњата Поповића, који се упокојио 1930.

Очуван споменик и слова на њему. Клањам се и певам: Која сладост остаје несмешана са жалошћу, која ли слава стоји непролазна? Све је од сенке немоћније, све је од сна варљивије. У једном магновењу и све ово смрт обујима. Но у светлости лица Твојега Христе, и у насладама Твоје красоте упокој овог слугу твога, и све твоје од века преминуле које си изабрао као Човекољубац.

Приупитах нашег саговорника о крсној слави. И рече да славе Св. Арханглела Михаила. Не инсистирах на објави и имену, јер су већ рече пропатили, тешко да могу још које бреме да понесу.

На излазу загледамо опет римски мост. Слике из Четничких акција у подруму, не могу на видело. Показатеље не треба додатно тумачити. Топло миро планинског цвећа свуда у ваздуху. Настављамо пут низ моћне пределе кроз Бабуну. И остајемо недоречени, јер и оне које нађосмо, не желе, да зборе, страхују, а и време је одвећ другачије, једно време једно доба иза нас...

Милутин Станчић