simpo

У Дримколу завичају заборављеног српског писца Анђелка Крстића

24.07.2017 jablanica24. јул 2017.

Дримколу у походе, на југозападу Македоније, стигли смо по врелини јулских дана на око седам километара од међе са Албанијом, односно 14 километара северно од Струге. Ту у колоритном подоножју планине Јабланице, је наше одредиште село Лабуништа. Родно место и вечно почивалиште заборављеног српског писца Анђелка Крстића (20. 10. 1871 – 6. 5. 1952).

Лабуништа је данас видљиво проширено село. Деценијама уназад с драстичном променом демографске структуре живља резултати сликовити још са његових сокака. Ту на крајњем југозападу Македоније, уз реку Дрим, протеже се предео који је добио и такав назив - Дримкол. Име је турског порекла и настало је од назива реке Дрим и турског назива за мању област-кол, односно жупу.

Историјска област Дримкол обухвата северну обалу Охридског језера, око истока Црног Дрима из језера. Насеља као што су Лабуништа, Боровец, Подгорец... смештена су на северзападном ободу Струшког поља, док се западно издиже планина Јабланица. Источно од насеља, на преграђеном току Црног Дрима данас је вештачко језеро Глобочица, на око 870 метара изнад мора.

Аутохтони Срби

24.07.2017 andjelkoДримкол је кроз историју Србији дао значајне личности у просвети, култури, војној историји и спорту. Из дримколских села за српску историју, како је записано, значајни су: Цинцар Марко Костић и Цинцар Јанко Поповић односно породице Цинцар-Марковић и Цинцар-Јанковић из Доње Белице, породица Крстић из Подгорца Серафим Крстић, Стојан Крстић, из села Лабуништа, Ђорђе Дримколски српски четнички војвода и писац Анђелко Крстић. Из села Бороеца Коста Шуменковић српски добротвор и ратник и Матеја Шуменковић српски протојереј и народни првак. Из Лабуништа је порекло и угледног професора Светомира Марковића, оца недавно преминулог великог аниматора, режисера и карикатуристе Дарка Марковића, Дар- Мара...

Овде су раније живели аутохтони Срби. То потврђују и породични корени ових знаметнитих и храбрих људи. Потомци знаменитих личности из овог краја, или читавог подручја Дримкола – „мале Шумадије““, како су је називали, постепено су губили ту свест. Данас их готово и да нема. Према званичним подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. у Лабуништу је на пример, регистрован само један Србин.

24.07.2017 konstrastiА и они који су постали Македонци све више се отуђују. Све их је мање под ударима одужене агресивне исламизације. Нису поштеђени чак ни Македонци муслимани – Торбеши, како их називају. Постају - Албанци. Феномен који се објашњава једино кроз призму закона - јачег, бројнијег, политички агресивнијег што је код муслимана можда и једноставан пример - приклони се јаком и моћном. Тако нам је то један од загонетних мештана укратко објаснио – „резултатима избора у селу све показују ко је за кога и због чега“...

Подаци говоре да је ислам овде био у пуном налету у 15. веку када су га махом прихватили хришћани. И тај налет траје. „Било је и пожара око цркве Св. Николе и скрнављења гробља, што је додатно, као 2012, унело немир у селу...“

Свештеник из тзв. МПЦ Ристе живи у суседном Бороецу, а у Лабуништа, кажу, долази повремено „по потреби“, и на неки значајнији хришћански празник. У селу су сада три џамије, и две цркве. Опречне су бројке колико има православног живља. Око стотионак, кажу. Толико их је и у Бороецу.

24.07.2017 kuca- Лети их има и више, јер наврате они који су се одселили одавде, објашњава нам неповерљиво један од сељана.

Готово сви говоре македонским, иако се примећује повећано интерсовање да се деца уписују да уче албански и(ли) турски у последње време.

У Бороецу крај Лабуништа, дочекао нас је Џељуљ Имероски. Љубазан и добар домаћин. Застајкујемо повремено на интервале, показује нам куће угледних сељана, засеоке, путање. Појашњава да је „верски однос“ становништва у селу до 50-их година био „пола-пола“. Сада је знатно другачије. Од тада је почео да пада број православних. И, данас их је, каже „једва стотину у селу“.

Он се вратио у родно село, и ту „троши“ италијанску пензију стечену радом на западу. Сада узгред продаје карте за печалбаре и њихову родбину који путују редовном аутобуском линијом скопског Руле турса. Жали се да ови у Скопљу и немају много разумевања за његов труд и рад „на терену“...

24.07.2017 labunisteВаљда због искустава и стечених навика дугогодишњим минулим радом на западу, овај човек, чини се, у мноштву мештана, као да је залутао међу њима. Има неку различиту црту природности, и другачијег изгледа, како веле, манире „човека који је прошао свет“. Носи качкет фудбслаког клубв Штутгарт. Очито, бистрог ума, али нерадо говори о „новој слици у селу“. Само показује, и сугерише: „Паркирајте слободно“, као да већ увиђа неприродну атмосферу и знатижељне погледе „оних неповерљивих са стране“.

У пролазу, неочекивано приспиткују нас и неке марамама забрађене жене – „куда ћете, код кога сте, ко сте, одакле сте...“ Џевуљ нас одводи до куће Косте Шуменковића. Потанко нам објашњва све што зна, а очито доста тога и хоће да пренесе. Потанко лепо збори... Само нас моли да не иде с нама на гробље и у цркву јер му то „одвећ тешко пада“. Као да се у том трену откри тегобно бреме из приповетке Анђелка Крстића - „Тешко наслеђе“...

У цркви

24.07.2017 na sokakuА и без нашег љубазног и искреног водича, слика се открива на сваком кораку и говори сама за себе. Чим крочисмо у црквену порту. Крстаче на гробовима. Црква закључана, али са (на)писаним упозорењем да је „објекат под видео надзором“. Сунце ужежило, пече, пржи. Група дечурлије на бициклима кружењем око нас, „открива“ нас као некакву „мету“ да је неко непознат у селу.

– Углас вичу деца, а са оближње џамије оглашава се продоран глас оџе и најављује средиште дана. Ниједне жене у локалној, јединој кафани у центру села.

Ни у Лабуништу нема жена по чајџилницама, локалима. Ни по уским сокацима, збијеним, поплочаним тесним улицама. Главна улица је асфалтирана. У том контрасту као да се осећа струјање времена. Ослушкујем шум планинског потока, и шапат Јабланице.

Завичајни корени

24.07.2017 domПитам се, нагађам, како је и којом данас просто необјашњивом снагом завичајних корена, био везан за овај крај Анђелко Крстић. Радио је и школовао се у Београду, нуђен му је сигуран и добро плаћен посао у министарству просвете, али се он ето, вратио у своје Лабуниште. Ту је радио, писао и, као учитељ васпитавао и учио животу децу, у најтежим условима османлијске администрације и бугарске егзархије...

Док се пробијамо тим тесним улицама, загледају нас сви около. Застајемо код школе, па код цркве св. Николе у сред села. Но, нигде нема живе православне душе у околини. Настављамо ка горњој махали. Као да се лакше „горе“ дише, лаганије се све виђено и доживљава. И неочекивани графит Делија, навијача Црвене звезде. Овде просто збуњује. И споменик палим војницима у Великом рату је ту.

С нама у групи праунук, великог писца, Дарко. С нескривеним усхићењем, у ходу открива нам да му се „враћају слике из детињства“ док прилазимо оронулој и бодљикавом жицом ограђеној кући његовог прадеде Анђелка Крстића.

24.07.2017 u LabunistuНапола урушена, али још увек под кровом кућа сведок давних времена. Упињемо се под жегом узвишицом према гробљу. Анђелков и гроб, синова Живана и Василија, или како на надгорбној плочи пише - Дом Крстића. После толико деценија, прочитасмо молитве и окадисмо вечно почивалиште великог писца који је у својим Сећањима беспрекорно сликовито описао крајолик и објаснио ту његову последњу жељу да подно Јабланице „гледа на своје Лабуниште“.

На повратку у село, Борислав Величковски нас подсећа на записе о Лабуништу и његовим знаменитим људима у књизи Фадила Мустафоског Мустоског

И подсетник да је Лабуниште и околину, читав Дримкол помињао и Илија Гарашанин у своме „Начертанију“ 1844. наводећи да се Кнежество Србије мора позабавити и тим Србима, а не само онима који живе унутар тадашњих граница.

Августа 1866. формирано је друштво „Свети Сава“. Захваљујући том друштву и залагањима тада је на тероторије данашње Македоније отворено 37 школа. Једна од њих била је и у Лабуништу. Тих година вођене су полемике о језику којим говоре Срби у јужним границама.

24.07.2017 Micko i DarkoЈован Хаџи Васиљевић тако пише да су кнезу Михајлу Обреновићу била ношена деца печалбара како би их чуо како изворно говоре: Тако је Јован Шуменковић 1866. одвео свога сина Арсу да чују у Београду како говори.

Један од учитеља у овом селу 1870. био је и Секула Цветковић. И данас се у селу често сретне презиме - Цветковски. И надгробни споменици то потврђују.

Лабуништа крије и много тога скрајнутог. Један од тих готово заборављених трагова страдања православног живља је и трагедија поп Стојана Крстића из суседног села Подгорца. Иза његовог убиства је, кажу, стајао владика Синесија који је припадао Егзархији. И четничка акција почетком 20.века имала је своје истакнуте припаднике у Дримколском крају...

Скрајнути споменик

У селу је и сачуван Споменик изгинулим борцима из Лабуништа током Првог светског рата. Код места „на Ориште“, и данас стоји, ретко ко за споменик и зна. Нема га на списку војних меморијала, ресорног министарства, завода, амбасаде... Мало знано сачувано спомен обележје из некадшње ратне италијанске окупационе зоне. Подигнуто је по ослобођењу по пројекту инжењера Ламбре Ковачевића из Лабуништа.

24.07.2017 memorijalНа споменику пише: 1914-1918 За слободу и уједињење
Ђорђе Д. Цветковић чет.војвода 1905, Никола Т. Ковачевић, Петар С. Ковачевић, Љубомир М. Марковић, Трифун Б. Марковић, Серафим Б. Марковић, Ламбра Б. Стефановић, Андра В. Стефановић, Никола Васиљевић, Спасоје Н. Цветковић, Михаило Спасић, Дуко Б. Секулић, Ламбра Трифуновић, Васа Анастасијевић, Јован З. Николић, Анђелко Ц. Настић, Раклије Т. Кузмановић, Димитрије Н. Димитријевић.
Издвојена са стране уписана су имена: Поп Стојан Крстић погинуо 1890. Поп Ставра погинуо 1904. Погинули 1914-1918: Касим Мифтаровић и Ахмед Елмазовић.

Брисање трагова

Према историјским документима, Лабуништа су крајем 19. века била у саставу Османског царства, под управом Струшке нахије Охридске казе Битољског вилајета.

По статистици Васила Кнчова село Анђелка Крстића је 1900. имало 1460 становника, од чега 800. „Бугара“ муслимана и 660. „Бугара“ хришћана. Према објављеним подацима статистике Димитрија Мишева из 1903. ту је живело 128 „Бугара“, односно верника Бугарске егзархије и 512 „Бугара“ патријаршиста-србомана, односно Срба. У селу је постојакла и српска и бугарска школа. Због одлучности стновништва да упркос притисцима, тортури и хапшењима, остану Срби село је називано „Малом Шумадијом“.

24.07.2017 darko i draganА, према објављеним статистичким подацима последњег пописа становништва у Македонији из 2002. Лабуништа су имала 5.936 становника. По етничком саставу су – Македонци 371 (6,3%), Албанци 4.288 (72,2%), Турци 879 (14,8%), Роми 3, Власи 1, Срби 1, Бошњаци 31, други 362. У објашњењима мештана открива се да огроман број од изјашњених као већински Албанци, „остају“ заправо Торбеши, исламизирани некадашњи православци на подручју Македоније.

Ауторска обележја

Анђелко Крстић је био учитељ, српски национални радник, борац у најтежим околностима, изван границе матице Србије, песник, приповедач, романописац и драмски писац. Поникао је из Дримкола, школовао се у Баограду али до краја је радио у завичају. И, почива под обронцима Јабланице.

Када је августа 1889. са одличним успехом окончао школовање у Београду, добио је од Министарства спољних послова путне трошкове и плату 120 динара, на име принадлежности за два месеца, будући да се одлучио за повратак у завичај да би учитељовао, уз све ризике, искушења, тежину и опасности тог посла у поробљеној Македонији, иако му је нуђен боље плаћени посао у Београду.

24.07.2017 pred kucom SumenkovicaУспео је да се избори за отварање српске школе у Подгорцу у којој је и највише учитељевао, а за управитеља свих српских школа у Дримколу, Боровцу и Охриду постављен је 1911. године...

Учитељску школу је завршио 1889. године у Београду, а већ 1890. ступио је у учитељску службу по селима на планини Јабланици у Дримколу. Његов први литерарни прилог објављен је у „Цариградском гласнику“ 1904. под псеудонимом „Дримколац“. Тематика његових дела углавном је везана за тегобан живот његових земљака, сељака - печалбара.

Као најзначејније дело његовог књижевног стваралаштва роман „Трајан“, објављен 1932. године, за који је две године касније добио награду за најбољи српски роман од Академије Уметности. Прву књигу Приповедака објавио је у Београду 1932. Исте године и роман Трајан у Скопљу, драму Заточеници 1937. премијерно изведена у скопском народном позоришту „Краљ Александар I“ 12. септембара исте године. Други књигу приповедака издао је 1951. у Београду, годину дана пре смрти. Сећања, ааутобиографске записке писца 2001. објавио је Институт за књижевност у Београду.

24.07.2017 zvezdaСрпски издавач Владимир Димитријевић, власник угледне издавачке куће ''Лаж дом'' (L’Age d’Home), штампао је 1966. роман ''Трајан'', а Крстићеве приповетке под насловом ''Вечито дужни'' 2001. Уз издања, Димитријевић је тада записао дирљиву личну напомену: ''За успомену на Властимира Петковића – чика Власту, и на лето 1954. у Женеви, када смо стегнутог срца у туђини читали 'Трајана'. Издавач ове књиге се клања сени Анђелка Крстића, свога земљака, који га својом књигом враћа на огњиште''.

У оквиру наставног програма за студије на групи Македонска књижевност и јужнословенске књижевности скопског Филолошког факултета (предмет Македонска књижевност 20. века), дело овог српског писца уврштено је у преглед македонских аутора, који су ''писали на другим језицима или дијалектима''.

Милутин Станчић